23. поглавље
„Тебе смо чекали!”, рекоше у глас када сам им се приближила довољно близу.
„Време је да почнемо са слављем!”, наставила је мајка.
„Већ?”, упитала сам, навлачећи на своје лице “зачуђену”, лажном срећом прекривену фацу, – „Колико ја знам, веридба је заказана за недељу увече, али кад већ тако кажете, морам вам признати да против славља тим поводом ни сада нити било када не бих имала ништа”, док сам ово изговарала, гледала сам их у очи и по први пут лагала.
„Кад сам већ пристала на ову игру”, размишљала сам у себи –„Одиграћу је како доликује, до самог краја.”
„Данас, то неће бити повод за славље, драга моја!”, надовезао се отац на моје малочас изговорене речи, док сам се ја, сама са собом борила да мој унутрашњи монолог, случајно не изговорим наглас и тиме се одам. Након ових, његових речи, разменила сам један кратак поглед са мајком, да би, затим, обе, по аутоматизму, погледе усмериле у његовом правцу. Мајка га је, додуше, запазила сам, само за трептај ока, погледала помало прекорно. – „Хтедох рећи”, поче да се исправља он, тада. – „То неће бити једини повод за вечерашње славље…”
„Како то мислиш?”, упитала сам, гледајући га право у очи. Права борба у мени, тек је тада почела…
„Франциско има право!”, помислила сам. – „Моме оцу није драго због нас”, само на трен, a онда је, поново, уследило негирање. – „Сигурно, није желео да овако звучи, није тако мислио…”, говорила сам себи. – „Он, само жели да ја будем срећна!”, напослетку сам вриснула, у себи и тако утишала своје мисли, макар на кратко.
„Желео сам да ову информацију, сачувам за себе, на неко време, мила”, почео је, док је прилазио да ми помегне да сиђем са коња. – „Да бих ти је саопштио као веридбени дар, али ти…”, замуцкивао је.
„Знаш какав сам…”, изговорио је, напослетку, али, тек, након што је наш коњушар, повео мога коња ка стаји. – „Не могу ништа, колико год било добро или лоше да сакријем од тебе, односно од вас две”.
„То ћемо тек видети!”, умало да ми излети, јер ни ја нисам навикла да кријем своје ставове и размишљања од родитеља, али овог пута сам се суздржала. – „Врло добро знам да је тако, оче!”, некако му узвратих, а пошто се он, на ове речи, широко осмехну, осмелих се и да наставим – „Па, кад је већ тако, реците нам…”, рекох му, па, пошто мало и поразмислих усудих се да додам – „Не задржавајте више те вести, које су очигледно довољно радосне да се могу мерити са вестима о мојој веридби, за себе. Дајте да се и ми додатно обрадујемо”.
„Нашао сам ти посао!”, рекао је, не часећи више ни часа, наравно, јер ништа му друго није било преостало.
„Какав посао?”, упитала сам, навлачећи на лице осмех, да бих изгледала заинтересовано.
„Бићеш професорка италијанског и немачког језика, деци, једног од мојих пословних партнера”, рекао је, па, пошто се моја привидна усхићеност била одржала, додао – „Наравно, само ако ти то будеш желела”.
„Тако, дакле!”, мислила сам се, тада у себи – „То сте смислили, оче! Франциско ће испарити из мог живота, као да га никада није ни било, а ја ћу утеху пронаћи у послу, те ће тако и тај “мали” инцидент бити иза мене кроз неко време и ви ћете истрајати у намери да нађете неког “достојног” мене”- уместо да све ово изговорим наглас, рекла сам, само кратко – „Наравно!”, и бацила му се у загрљај.
„Ако сутра, признате то што сада увиђам, неће вам поћи за руком да нас раставите, а опет уколико тако не учините, осећаћу кривицу читавог живота, што сам икада посумњала у вас…”, куљале су ове речи у мени, али сам му, на уво, уместо да све то избацим из себе, само тихо шапнула – „Ко би овакву понуду икако могао да одбије…”, а он ме је тада, привукао себи, још ближе и загрлио још чвршће.
Знам шта сада, већини вас, док ово читате, пролази кроз мисли – „Играла си се са рођеним оцем… То нимало није поштено…”, и ја сам тада мислила исто, веровали ви мени на реч или не, али морала сам… Просто сам морала да сазнам да ли би мој отац икада жртвовао моју срећу, само зато што се њему она не свиђа или не чини довољно добра за мене. Да се неко од вас нашао на мом месту, дубоко верујем да би учинио исто, сем ако не живи у некаквој илузији о томе да се један родитељ, какав год он био, никад не би мешао у избор свога детета, поготово, ако га види срећног. Сада, пошто сам ово “изговорила” наглас, мислим да је дошао тренутак да вам признам још нешто… Пошто, вероватно већина вас која је на мојој страни у овом тренутку или макар онај део вас који покушава да оправда овај мој поступак, каже – „Учинила је то због љубави, па нека је и погрешила, вреди…”. Ја, морам да вам кажем, да имате право. Јесам, учинила сам то, због неизмерне љубави коју сам осећала према Франциску, али исто тако, као што сам се водила том љубављу, водила сам се и оном нашом чувеном узречицом:
„Никад, не реци, никад!”
Дакле, оно што желим да знате је да нисам била само заслепљена и понесена љубављу, па сам због ње, тако олако решила да ставим на испит своје родитеље и породицу, већ сам у свом карактеру, имала таман толико развијен осећај за реалност да могу да кажем: – „Ништа није немогуће!”, и тако спречим себе да због превелике љубави коју осећам према људима који су ме одгојили ја, изгубим шансу да проведем живот, који су ми баш они подарили, у љубави са особом која ме воли највише на свету и која би за мене учинила све, баш као што бих и ја за њу. Окупирана овим мислима, отишла сам на спавање, те вечери, у касне сате, остављајући своје родитеље да у салону плешу свој омиљени валцер, који је у нашој кући, често, био главна музика за игру и гаранција за добру забаву. Но, када то, што сам белу, свилену спаваћицу навукла на своје тело, тек, пошто је мали, старински сат, боје коре дрвета, окачен на једном од зидова моје собе откуцао два часа после поноћи, нити то што сам, по први пут, од кад знам за себе, угасила фењер који је, иначе, по читаву ноћ обасјавао сваки кутак у њој није помогло да заспим, па макар и немирним сном, устала сам, поново упалила фењер и лаганим, бешумним кораком, пришла великом писаћем столу, који је стајао, у ћошку, супротно од врата, благо наслоњен на један од зидова. – „Оче”, почела сам, дрхтавим покретима да исписујем на једној од страница свеске, која је, иначе, увек широм отворена, на столу, спремно чекала да у њој запишем по коју своју мисао.
„Уколико је у ваше руке, доспео овај лист папира, то значи само једно… Данас, у касним поподневним часпвима, без предходног обавештења и ваше дозволе, ја, Анкица Капичић, главом и брадом, спаковала сам све, своје, најнеопходније ствари у један кофер и напустила кућу у којој сам се родила и одрастала, једном, заувек, а ово писмо које вам сада, док седим за својим писаћим столом и касно у ноћ пишем, у ваше руке доспело је с намером да ви, лично ви, прочитате ово што ја никако нисам имала снаге рећи вам у лице. Било ми је, запрво још увек ми јесте тешко да прихватим да сте за овакав мој поступак и ову одлуку криви само ви, желим да то знате и знам… јако добро знам да, када бисте се којим случајем нашли овде сада и моја мајка и ти бисте у глас рекли:
„За одлуке које доносимо и поступке које чинимо у животу, одговорни смо само ми”, баш онако како сте ме читав живот и учили, зар не? – И у праву сте, признајем, али знајте да ако сутра будем стајала крај врата ваше радне собе и слушала, како Франциску признајете све оно што мени нисте могли… Ако којим случајем будем чула оно чега се највише од свега на овом свету плашим, а то је да од почетка, не подржавате нашу везу, брак и љубав коју једно према другом гајито и да сте баш ви и само ви ти који су смислили читаву ову “смицалицу” у виду његовог дошколовавања, да би сте нас удаљили и одвојили једно од другога, на што “безболнији” могући начин, моји ће се снови, наде и веровања, којима сте ме, подсетићу вас, управо ви, учили, срушити као кула од карата. Дакле, ако одем, знајте да сам зато и само зато отишла! Ипак, у дубини своје душе, надам се да за оваквим, мојим поступком, неће бити потребе, али ако којим чудом до њега и дође никако не заборавите ни то да вас, без обзира на све, ја, никада нећу престати волети.
Пс: Али исто тако знајте и да ће ме много болети…
Заувек ваша, мезимица”.
Нећу вас лагати, са кнедлом у грлу и сузама које су из очију непрестано текле низ моје лице и образе, писала сам ове речи, надајући се да никада нико, сем мене, неће морати да их види и прочита… Рећи ћу вам на ову тему, за сада само још толико да, након што сам написала и последњу реч и преписала читав текст, неколико пута, седела сам и зурила у њега, све, док нисам приметила да напољу почиње да свиће. Тек, ово дешавање ме је изгледа, дозвало памети, па сам тако, пошто сам се мало умирила, поновивши – „Не размишљај, само пиши!”, сама себи, неколико пута, узастопно, окренула прву следећу, неисписану страницу у свесци и наставила да пишем, овога пута обраћајући се неком другом.
