24. поглавље
„Вољени”, почех, па ми дође да поцепам или окренем страницу и почнем ово обраћање неком, другом речју, али, напослетку одустадох и наставих – „Наша љубав почела је као бајка, али, ако овај комад папира доспе у твоје руке, знаћаеш да се на нашу жалост није тако и завршила. Волим те и врло је вероватно да ћу те довека волети, али то, занаш и сам, често није довољно и једино битно. Одмах ћу ти рећи, да бих ти скинула тај терет са плећа, не кривим те што си посумњао да би моји родитељи, тачније отац, могао да буде тај који има жељу да се испречи између нас и на место моје среће, стави свој понос, част и углед. Напротив, морам рећи да и сама увиђам да то није било без основа, али, након оваквог твог поступка, макар, он био из најдобронамерније намере, и сам веома добро знаш да ово међу нама не би успело, осим, наравно, ако се кроз који сат не докаже да ниси погрешио у својој процени. Уколико до тога није дошло, на овај начин, пожелећу ти срећан пут и живот пун љубави.
„Према мени више немаш никакву обавезу, јер и нисмо више заједно…”, рекла бих ти, ако би се указала прилика да са тобом прозборим још коју реч, пољубила те у образ, окренула се и отишла заувек.
Ах…
Кад би само знао, мили мој, колико ми је тешко да само и помислим да је тако нешто могуће… Након свеха што смо прошли заједно, не знам да ли бих икада могла од тога да се опоравим, а верујем да не би могао ни ти, бар не тако лако, зато се сада, док сунце полако излази, а ја седим у својој соби и пишем ти, најискреније надам да ти ово писмо никада нећу морати предати, сем, ако ја то једног дана, сама не пожелим.
ПС; Учинила бих то, можда, једног дана, само да бих те подсетила на то, шта је све наша љубав пребродила и колико је снажна била…
Заувек твоја
Ана.
***
Понестало ми је суза, па, нисам више могла ни да плачем, док сам писала све што ми је заиста и лежало на души…
Тог дана, те ноћи запрво, све се у мени ломило. Свака кост ме је болела и било ми је мука… Било ми је мука од свих и од свега.
„Да ми је да побегнем!”, размишљала сам у себи – “Да ми је да, затворим очи, само на трен, па да, онда, кад их поново отворим све буде у најбољем реду”. Замишљала сам нас, све нас, у будућности… Говорила себи да још увек, постоји шанса да на неком бољем месту, са мени драгим људима, заувек живим срећна, али авај… негде у дубини своје душе и сама сам знала да маштам, замишљам и тражим немогуће, па сам, зато, тог јутра, док се све ово у мени збивало, а напољу свитало, забранила себи, да икада више размишљам о томе, узела торбу из ормана и у њу почела да пакујем само најосновније и најпотребније ствари. Једна или две мени веома драге хаљине, одело за јахање, пар најдражих књига и пар ништа мање драгих слика, стало је у њу и за мање од једног сата, било спремно да, уколико до мог одласка дође, пође са мном у неки нови живот и нове авантуре.
„Злу не затребало!”, рекох себи – „Никад се не зна, шта ће ми данашњи и наредни дани донети!” – док, сам спуштала, овога пута, поприлично отежалу торбу, назад у орман. И тек тако, као да си пуцнуо прстима или ударио дланом о длан, дошло је време и да се придружим својим родитељима на доручку. Чула сам послугу, како тањирима и есцајгом лупа по столу, баш у трену у ком сам затварала врата ормана, па сам, не часећи ни часа, похитала у трпезарију.
***
„Бећ си будна?!”, узвикнули су моји родитељи, истовремено, када су ме угледали на вратима трпезарије. Климнула сам главом и осмехнула се што сам природније могла, да не бих одала своју забринутост због дешавања која су све нас била очекивала тог дана.
„Ближи се велики дан!”, рекох – „Па и није ред да спавам до касно…”, они на ове моје речи, само климнуше главама и, пошто сам села и ја почех у миру да једем свој доручак, иако ми, верујте, храна није била ни на крај памети.
„Е, па добро, мила моја, пошто си већ устала тако рано, нека то не буде без разлога”
„Боље реци, кад већ нисам ни тренула”, хтедох да кажем, али се угризох за језик и некако суздржах, у последњем тренутку.
„Могле би да одемо до града! Видећу са куваром и осталом послугом, да ли нам још нешто фали да би сутрашњи, велики дан прошао без сметњи, па да лепо обиђемо град и донесемо шта треба”, рече она у једном даху, а отац и ја, као по команди, климнусмо главама, па, он, онда рече:
„Добро си то осмислила, драга моја, само ћу вас замолити да из куповине дођете до ручка јер, знаш да не волим да ручавам сам…”
„Хоћемо, хоћемо, наравно!”, рече мајка и поче да устаје и удаљава се од стола.
„Ех, кад би ви само знали, каква ће се “представа” данас, после ручка одиграти”, размишљала сам у себи, док сам се и ја, више механички, него свесно удаљавала од трпезаријског стола.
Обукла сам прву хаљину која ми је пала под руку и очешљала косу. Мајка се исто тако брзо била спремила, те смо за мање од пола сата чини ми се, биле спремне за полазак.
„Лепо се проведите!”, викао је и махао отац, у правцу аута у ком смо седели мајка, наш возач и ја.
Удаљили смо се од куће о час посла и нашле се у граду. Шта смо тамо радиле, не питајте ме јер, не сећам се ничега сем, уобичајене гужве, галаме и звука отварања врата од покојег дућана, односно продавнице. Вратиле смо се пуних руку, а ја се не сећам чега. Само знам да сам, на крају, ја била понела две велике кутије са собом у кућу јер, у једном тренутку није било довољно послуге која би могла да нам помогне да пренесемо ствари од кола до куће. Да ме сада питате:
„Шта се у њима налазило?”- не бих знала да вам кажем јер, једино о чему сам ја размишљала и што ми се мотало по глави тог преподнева, био је Францисков долазак, који се сваким треном све више био ближио. Никад нећу заборавити след догађаја и изненађене које је мајку и мене сачекало, тога дана…
