25. поглавље
„Улазим, са кутијама у рукама и погледом тражим место где ћу да их спустим”, препричавала сам касније неким, драгим пријатељима. – „То је трајало, све док ми се поглед није зауставио, на Франциску…”- уследио је, узвик изненађена, након што сам то изговорила, а ту су, наравно, били и неизбежни погледи пуни чуђења, који би били упућивани наизменично, час у мом, час у Францисковом правцу. – „Напет и озбиљан, седео је у фотељи у којој сам ноћ пре, седела ја и разговарао са мојим оцем.
„Ево, и наше девојке су стигле!”, рекао је отац благонаклоно, када нас је угледао како једна за другом улазимо. – „Таман, да ручамо”, додао је, а на ове његове речи, Франциско је само климнуо главом у мом правцу и осмехнуо се, што је природније у том тренутку могао, како је и сам касније говорио. Убрзо смо, тако, сво четворо седели за трпезаријским столом и јели печену пилетину, као и много пута раније, али, овога пута, за разлику од скоро свих претходних, сви смо ћутали пре, али и после јела, барем неко време. Била је то, можда и најнепријатнија тишина коју је Франциско икада у свом животу прекинуо.
„Драги моји”, почео је љубазним тоном – „Сигурно се питате, зашто се и поред тога што нас троје међусобом, имамо договор да се ја не појављујем овде и не виђам ни са вама ни са вашом ћерком, пре самог чина просидбе, ја сада, ипак, налазим у вашој кући”- након што чусмо ове речи, моја мајка се усправи и онако себи у браду рече:
„Управо тако!”, а он, неимајући куд, онда, упути поглед пун разумевања ка њој, загледа се дубоко у њене очи, па настави:
„Дошао сам овамо јер, имам нешто веома важно да вам саопштим”, појаснио је, па се, мало накашљао и преусмерио поглед у правцу мога оца.- „Дошао сам код вас, као будуће блиске родбине и код ваше ћерке, као моје будуће супруге, да се о нечему са вама посаветујем…”, почео је, а затим им, баш као што је и мени, само пар сати пре, објаснио читаву ситуацију, правећи се наравно, да ништа не зна и не слути. На крају, када је рекао све што је имао, обратио се мојим родитељима озбиљним тоном. – „Дошао сам овде да се уверим да ћу, уколико прихватим понуду која се предамном указала имати, како вашу, тако и подршку своје будуће веренице”, рекао је, а, пошто су оба моја родитеља, чувши ове његове речи климнула главама, он настави – „И да вас као родитеље девојке коју планирам, врло ускоро да оженим, ако бог да, питам, да ли бисте у случају да одлучим да се вратим назад у Италију на дошколовање, њој, као мојој будућој супрузи дозволили да пође са мном, наравно, уколико она то пожели?”, моја мајка тад, скоро, па крикну:
„Наша Анкица!”, зацрвене се у лицу, па додаде истим тоном – „Да пође са тобом?!”, он, поново климну главом у њеном правцу, баш као што је то учинио и који час пре.
„Само, док траје обука…”, рече тихо, али одлучно, не скрећући поглед од ње.
„То не долази у обзир!”, завапи она, по први пут у животу, не сачекавши да мој отац изнесе своје мишљење први. Ја, тада, само упутих тужан поглед ка Франциску јер, и од оца очекивах, ако не исту, онда поприлично сличну реакцију. Он, још неко кратко време остаде тих, па, напослетку рече:
„Имаћеш нашу подршку, младићу! И, наша ћерка, може са тобом у Италију, наравно, само уколико она то жели, али и уколико ти добијеш дозволу од својих надређених за то”, сво троје, дакле, Франциско, моја мајка и ја, остадосмо затечени овим, његовим речима, толико да, бар десетак секунди, стајасмо као залеђени, укопани у месту, без икакве повратне реакције.
„Већ сам разговарао са својим надређенима”, напокон рече, Франциско, па посеже за чашом вина које, неко од наше послуге, само што је био спустио на сто, пред нас. – „Објаснио сам им читаву ситуацију, говорио им о томе колико смо нас двоје везани и замолио, да уколико је то икако могуће Анкица пође са мном”, додао је, након што је испио позамашан гутљај.
„У том случају, децо”, рече отац, сасвим смирено и озбиљно. – „Добићете мој, то јест, наш благослов”, моја мајка тада крену да нешто изусти, али мој отац је једним покретом руке спречи у тој намери и додаде – „Али, пре свега тога, ти ћеш младићу, морати да пођеш са мном у моју радну собу да нас двојица, као два мушкарца, насамо, попричамо о свему”, пошто чу ове речи, Франциско, устаде са столице на којој је седео и баци један летимичан поглед ка мени.
„Хајдемо!”, рече и пошто, мој отац први направи корак ка својој радној соби, он пође за њим.
