29. поглавље
„Једном сам мислио да сам то нешто, ту љубав ил′ како год да је називају, живео, али није ишло. „, пожалио му се, неком приликом, један старији водник, а он је мени касније, разуме се, пренео његове речи, које су, од речи до речи гласиле:
„Није ишло, јер жена је то младићу, превртљиво и прорачунато биће које, пре или касније, престане да воли или никад ни не заволи”.
Но, једно је свим тим „истомишљеницима“ било заједничко – „Одрећи ћете се, на првој следећој кривини!” – понављали су, изнова и изнова.
Франциско је горео од беса, киптео и јео се, због свега што смо били приморани да слшамо ту где јесмо. Речима:
„Уз дужно поштовање…”, почињао је сваку своју реченицу у којој би бранио, пре свега мене, па самим тим и нас. Молила сам га и преклињала, свакодневно, шапатом, да то не чини
„Не доводи себе у још тежу позицију!”, говорила сам му – „Нису они вредни свега тога…”, а како сам то чинила ја, тако су то чинили и сви они други, људи који су на овај или онај начин, увек били на нашој страни, али није вредело… Све то, отишло је толико далеко да се једном приликом, након што је протекло отприлике две недеље, како смо се настанили ту, Франциско, чак и потукао са једним својим саборцем, неким, тада младим поручником, чијег се имена више и не сећам. Дакле, човек, који никад у животу, ни пре, колико знам, а ни после, колико памтим није повисио тон на некога, а камоли икада икога ударио, “саставио је са земљом”, једног младог човека и све то само због једне речи, коју ми је упутио.
Читава ствар се овако збила:
Један за другим, одморни војници су устајали и одлазили да замене своје колеге, чији је задатак био садржан у томе да чувају касарну, људе и опрему, која се у њој налазила. Звали су их извидничари, јер су неретко, по читав дан, па и ноћ патролирали кампом и околином.
***
„Овде су, често, раније, на разно-разне начине били “убацивани”, људи, што италијани по рођењу, што немци, чији је задатак био да упијају информације и краду све могуће важне и мање важне војне списе, који би им, пре или касније, допадали шака, а које су они прослеђивали својима, докле год су могли. Већина њих, нестајала је без трага, “на крилима ветра”, но, последњи у низу био је ухваћен на делу и јавно вешан. Био је то, ако се добро сећам, један американац, нама представљен, као неки италијански борац, који је годинама био заробљеник неке америчке паравојне јединице. Та прича је била тако добро “покривена” са свих страна, да је тај човек, скоро пола године неометано слао информације својима, преко радија, и то тако да га нико није ни видео ни чуо, све до тог последњег пута, разуме се. Тек онда, пошто је избио до тада невиђени скандал, јер се напослетку, некако, била сазнала цела истина о том чувеном вешању, доведени су посебно обучени људи које зовемо извидничари, драга моја”, појаснио ми је Франциско, пошто смо тек стигли, а мене је занимало значење речи извидничар, коју су они често, на италијанском језику, наравно, изговарали, тих дана.
***
Е, управо тог јутра, када је туча коју сам вам нешто раније поменула и о којој сам пожелела да вам, овим путем, нешто више кажем, избила, један од тих извидничара, пришао ми је, док сам, као и обично, намештала инпровизовани кревет (слагала ћебе на ћебе по бетону, на ком смо спавали, да би следећи који дође могао да легне), те ме повукао за косу, док сам му била окренута леђима и дрекнуо:
„Можеш ти то и боље, курво!”.
Франциско се, не знам ни ја како, затекао у близини, чуо и полетео ка њему. Подигао га је за трен ока, и пазећи да мене ни на који начин не повреди, песницом га заковао за зид, у близини ког се неколицина нас тада налазила. Сви присутни, заједно са мном, одмах су пожурили да га спрече да учини још неку, већу лудост. Двојица његових добрих другова, иначе кршних момака моментално су га одвојила од овог, онесвешћеног несрећника који је пао, чим је Францисков стисак попустио и остао на поду да лежи, ни сама не знам колико дуго, јер сам одмах за овом двојицом, која су Франциска умеђувремену, на рукама изнела напоље, пошла и ја. Неколико њих је, одмах за мном изашло, а неколико остало да помогне овом јаднику, који још увек није знао шта га је снашло, да дође себи.
Кад су се страсти мало смириле, све се вратило на старо…
Ови што су и пре причали гадости и глупости о нама, причали су идаље, само мало тише, а ови што су нашу љубав величали, чинили су то идаље, али гласније, него пре. Наредних петнаест дана, ништа се слично овом инциденту није дешавало, али зато шеснаестог…
Ех…
Мало је рећи да ми се тог шеснаестог по реду, дана, колико је прошло од овог првог већег инцидента, који вам поменух, до овог другог о коме ћу вам тек говорити, живот лако могао претворити у пакао.
