31. поглавље
„Само си се на једном срушила!”, тврдили су сви који су ово чули и видели – “Унели смо те у касарну, посадили на столицу и полевали водом, читавих пет минута, (можда је и више времена прошло), пре него што си, поново дошла себи”, говорили су – „А у том се појавио и Франциско…”.
Тога се, морам признати, сећам и сама, јер сам кроз маглу, у гомили осталих, прво јасно чула и препознала његов глас, па тек онда скупила снаге таман толико да отворим очи.
***
„Шта се десило?!”, заурлао је из петних жила на све присутне, када ме је видео како на бетону, у једном од инпровизованих кревета лежим, овлаш покривена једним танким ћебетом, полусвесна. Пре него шта сам успела ишта да кажем или да се померим, један од оних момака који су кували пасуљ и нашли се у близини, када се читав догађај збивао, проговорио је.
„Напао ју је!”, рекао је кратко наглас, да би се, у трептају ока, секунд или два потом, нашао тик уз Франциска. Придигла сам се тада и јасно видела да овај младић још нешто говори Франциску, али, овога пута шапатом. Читаву ту ствар, он је извео тако вешто и тако брзо да нити ја, нити ико други, ко се са нама налазио у истој просторији тог тренутка, није могао нити да чује, нити да са младићевих усана прочита речи које му је упутио.
***
„Које су то речи које је, овај младић, тада Франциску упутио?”, вероватно би сада занимало многе од вас, али ја о томе не бих могла да вам кажем ништа више од онога што већ јесам, из простог разлога што, нити сам га ја икада ишта на ту тему питала, нити ми је он икада ишта самоиницијативно о томе рекао. Запрво, када мало боље, са ове тачке гледишта рамислим, то је може бити и једина ствар о којој нас двоје никада нисмо отворено поразговарали. Ипак, то што ја никада нисам сазнала које је то речи, дотични младић о коме говорим, изговорио Франциску на ухо, том приликом, никако не може умањити њихову важност, јер, оне су итекако утицале на даљи ток нашег живота… Франциско се, након што их је чуо, прво, укопао у месту и тако стајао пар тренутака, да би се потом, лагано окренуо, пришао и легао крај мене, као да се ништа није десило. Усмерила сам поглед ка њему, док сам се ушушкавала у његово наручје, али, он, по први пут у животу, на мој поглед није реаговао… Није ми узвратио истом мером, као што би то обично чинио, нити ми је реч рекао, само ме је привукао себи што је ближе могао и сатима чврсто грлио. Оваква Францискова реакција на његове речи младића је оставила у чуду. То је било очито, јер, тај младић је стајао ту, где га је Франциско и оставио, оног тренутка када је мени пришао, све док га, он сам није сасекао погледом… погледом, који је био пун беса и разочарања… погледом, који је говорио – “Склоните се сви! Оставите нас на миру више!”. Такав поглед, црн и испуњен мржњом, чини ми се да никада више, за све ове године, које су сада за нама, а које су долазиле, након овог догађаја, нисам видела. Е, сада, ако ме питате – “Да ли је то зато што таквог погледа више никада није ни било или зато што он, просто, никада више није дозволио да га у таквом стању видим?”, ја бих, нерадо, изабрала ову другу опцију, као свој одговор. Мислим да вам то, већ сада, може довољно рећи, о нашем даљем животу… Но, разуме се, наравно, да ћу вам више о њему говорити нешто мало касније, када за то дође време… За сада, ту смо, где јесмо…
***
Ја, ево, идаље седим, у свом наслоњачу, нагнута, за малим, писаћим столом кога обасјава само светлост, једне свеће, чија последња кап воска који је одржава у животу, само што није канула… Седим, држим једно налиперо у руци и копам…Копам по својој души… Роварим… Роварим, по својој прошлости и пишем о њој, док ви, моји наследници, негде у будућности, можда баш сада, седите у истој овој соби у којој сам, до пре ко зна колико времена седела ја и читате овај текст, који је баш вама, на ко зна који начин допао шака… Сада, кад смо већ код тога, искористићу ову прилику да вам кажем још једну веома битну ствар, а та је да, на који год начин да сте до овог текста дошли, знајте да је то била ваша и само ваша судбина, јер, како је моја драга пријатељица, неретко умела да каже – “Све се у овом животу, дешава с разлогом”. С разлогом се, дакле, сада ви, кроз ово моје присећање, упознајете са дешавањима која су се збивала у мом животу некада, а ја их на тај начин, верујте, поново живим. Проживљавам их заједно са вама, баш тако јасно, као што сада, док ово пишем, пред собом видим, Франциска који, након што смо заједно одспавали, пар сати на оном леденом, тврдом, бетону, загрљени, оног мрачног дана, пита – „Јеси ли добро?”, Те на моје климање главом, лагано устаје, са собом мене подиже, поставља ме на ноге и гласно, таман толико да га сви присутни могу чути говори – „Молим вас, за само један тренутак пажње.”, након чега се накашљава и пошто добија, пажњу свих присутних, наставља – „Желим све да вас обавестим, да ћу се кроз пола сата, спаковати и заједно са својом женом, напустити ово место”. Мало је рећи да сам, након што сам чула ове његове речи ја била затечена. Ухватила сам га за руку и покушала да га поведем на страну, да му објасним шта се збило, да му кажем да не мора то да ради, да могу да издржим, да морам да издржим зарад нас и лепших времена која ће нам сигурно у неком тренутку доћи, али није ми дозволио. Стисао је мој длан у својој шаци, само још снажније, упутио ми један благ поглед и осмех, па наставио – „Дакле, драге моје колеге, одавде водим ону која је за вас овде чинила све, само да би сте се осећали угодно. Одавде водим, ону која вашим или нашим језиком, како год вам је драже да кажете, говори као матерњим, иако, неки од вас непрестано понављају како она није наша, како не припада ту. Одавде водим ону српску кују, како је неки од вас овде често називају, која је већини вас рак рана и трн у оку. Водим је у бољи живот који сам јој обећао, оног дана и тренутка кад је “побегла” за мене… када је ни нетрепнувши, оставила све своје и напустила сваког свог, а који јој још нисам обезбедио. Водим је јер, вас је доста трпела и слушала, искључиво и само због мене. Салве ваших увреда, похотних погледа и разно-разних, других глупости, стојички је подносила”, објашњавао је, сталоженим, довољно гласним, а опет и непрегласним тоном, док сам ја поред њега стајала, дрхтала и погледа упртог у под, тихо плакала. – „И као да све то није довољно”, рекао је на послетку, руком лагано бришући сузе са мог лица – „Јутрос се неки безбожник усудио и да покуша, да обешчасти ту жену, не би ли јој на тај начин одузео и оно последње вредно што је са собом понела. Не би ли је, тако, до краја згазио и уништио.”- Е, након ових речи, тек сам се освестила и почела да посматрам околину. Сви су, у тренутку, заћутали. Ако се до тада и био чуо по неки шапат, настао је мук, али Франциско се ту није зауставио. – “Зато је ја, другови моји драги, сада, водим одавде, да је заштитим од вас, звери у јагњећој кожи.”, рекао је. Поједини су након ових речи, спустили погледе, али Франциску ни то није било довољно. Није се зауставио, док није изговорио све што му је читав месец стајало на души и притискало срце. – “Њу водим, са собом, али ја ћу се сутра рано ујутру, као и обично, вратити на своје радно место. Понашаћу се као да се ништа од овога није десило, на чему, да се разумемо, можете да захвалите, само овој жени која стоји поред мене и држи ме за руку, али ако икога, икада више, чујем да је о њој само једну ружну реч рекао, а камоли да је попреко погледао, са мном ће имати посла и нека зна, умреће у најгорим мукама.”, закључио је, одвојио се од мене, само за толико да покупи наше ствари, које је у ходу сакупљао и уредно их, једну по једну сложио у торбе, да би ме на послетку, поново ухватио за руку и, непогледавши, више нити једног од њих, заједно са мном изашао напоље из касарне. Оно што је можда још важније, да знате, јесте да сам и ја, у тим тренуцима ходала, руку под руку са њим, уздигнуте главе. Ето тако се, уствари, завршило још једно у низу тешких поглавља која су нас с времена на време знала задесити током живота, ваљда да би нас подсетила на то, да – „Живот није филм, па се с тога у њему, за разлику од неке романтичне комедије пуне заплета, не одвија, увек, све, баш онако како смо ми замислили.”, што је била још једна у низу реченица коју би, с времена на време, једна и једина, моја најдража пријатељица умела да каже.
