34. поглавље
Следећег дана, тачније другог октобра у ране јутарње сате, пробудила ме је мучнина, некакав, туп бол у стомаку и потреба за повраћањем. Такво нешто у животу свом никада раније нисам осетила… Напросто, оног тренутка кад сам отворила очи и мало се придигла, мучнина је наступила и ја сам не обазирући се ни мало на Франциска који се већ био пресвукао у своју униформу и нешто ми говорио, боље рећи за мном викао – „Јеси ли добро?! Шта се дешава?!”, и томе слично, појурила у купатило. Само пар секунди касније, нашла сам се пред огледалом, на коме би, сваки пут, кад успем да подигнем главу макар и на трен, угледала себе како рукама ослњена о малени, умиваоник једва стојим на својим ногама и обливена знојем чекам нови налет мучнине која је изазивала повраћање.
„Сат времена…Читавих сат времена, била је унутра, закључана и сама, не пуштајући ни гласа…”, објашњавао је Франциско, лекару кога је без мог знања, већ био довео у кућу, а који је, већ био стајао у нашој соби, када сам, не знам ни сама како, скупила снаге да изађем из купатила и догегам се до кревета. Мучнина је, тек тада, полако почела да ишчезава, мада још увек није била ишчезла сасвим, само се потреба за повраћањем јављала у већим размацима него раније тог јутра. „Једино што сам могао да чујем било је да тешко дише и у паузама између повраћања кашље…” – биле су последње речи које је успео да изговори, пре него га је овај замолио да изађе из собе и за собом затвори врата како би могао да ме прегледа, што је мој драги, уз много муке, очито, против своје воље, без поговорно учинио.
***
Не постоји део тела, а да се тиче стомака који тај лекар није пипнуо, испитао и погледао, успут, све време погледом испраћајући моје фацијалне експресије. На крају, када је све завршио упутио ми је само једно питање – „Јесте ли ових дана осетљивији на мирисе него иначе?”. Пошто сам била потпуно затечена питањем које ми је овај, малени, ћелави човек са наочарима, обучен у бели мантил поставио, неко време сам ћутала да бих напослетку рекла – „Запрво, кад мало боље размислим, лакше разазнајем и препознајем мирисе него раније…”, и стадох да се мислим да ли има потребе да му још нешто о томе кажем, кад он сам настави – „Можете ли ми рећи од када је то почело да се збива?”, упита, а, ја тада само чух себе, како изговарам – “Можда око месец дана, који дан мање-више…”, он тад престаде да загледа мој стомак и гледајући ме право у очи рече – „У том случају, госпођо…”, чим чух ове његове речи ја га прекинух – „Госпођица… Још увек сам госпођица, Анкица Капичић…”, рекох стидљиво и сакрих поглед од њега, а он ми се тада, поново обрати – „По мојој процени, драга моја, госпођице, ви сте трудни, већ четири, а можда и коју више недељу… Јесте ли имали…”, заусти да пита, но, пошто га ја тог трена погледах право у очи, он заћута, а ја рекох – „Требало је… Пре два или три дана да добијем, али…”.
„Али, нисте још увек…”, предухитри ме лекар.
„Ја, мислила сам…”, почех да замуцкујем, те, напослетку, некако изустих – „Много се тога издешавало последњих месеци, а последњих пар дана… Па, благо речено, били су то можда и најтежи дани у мом животу, докторе…”, одлучих да се оправдам, а он се, пошто виде куда овај разговор води надовеза – „Па вам услед свега тога ни на крај памети није било да сте, можда, трудни”. – Не очекујући да ћу чути ове речи, по аутоматизму климнух главом, а он устаде, оде из собе и врати се двадесетак минута касније. Када се вратио у собу, Франциско је већ, седео крај мене и грлио ме, све време цупкајући ногама, као да хода по иглама, јер сам му, разуме се, ни сама не верујући у то што говорим, пренела речи које ми је лекар упутио пре одласка.
„Где је нестао?”, упитах га, који минут пре но што ће се лекар поново појавити на вратима, а он само слеже раменима и рече – „Изјурио је, а на излазу, пре него је нестао, рекао је само – „Биће све у реду! Ништа не брините и сачекајте ме овде.” Хтедох да потрчим за њим, али ме је старица у томе спречила – „Само мирно, младићу”, рекла ми је и спустила руку на моје раме, тако да више ништа нисам могао…” – у тај час, док ми је Франциско, све ово говорио, на вратима се појавио, зајапурен у лицу и видно задихан лекар.
„Све је сређено!”, рекао је, пошто се мало умирио, сео и испио и последњу кап воде из чаше коју му је Франциско, одмах по доласку донео – „Ангелина ће доћи, кроз сат или два и тада ћемо бити сигурни…”, додао је.
„Ко је…”, кренух да заустим, али Франциско спусти руку на моју, па упита – „Сигурни у шта, докторе?”, а лекар тада погледа у мене, само на трен, па поново свој поглед усмери ка Франциску који понови питање, но, ја му, уместо лекара дадох одговор – „Па, рекох ти већ, бићемо сто посто сигурни у то, да ли сам трудна…”. Франциско се, након ових мојих речи на неколико тренутака паралисао, а затим сав радостан почео да ме љуби по глави и образима и да ме чврсто привија уз себе. – “Даће Бог да јеси…”, шапну ми, пре него што се, након, не знам ни сама колико времена, одвоји од мене и поче да испитује лекара о томе шта се и како збило у овој соби, у којој нас двоје остадосмо сами, пре неког времена. Док је лекар стигао све да му по реду исприча, на вратима се, руку под руку, са нашом газдарицом, појавила још једна старија жена, средњих година, рекла бих, обучена у мантије и увијена од главе до пете… Само смо јој очи могли видети. Ниска и боса, каква ми је остала у сећању, пришла је прво лекару и на неком, за нас непознатом језику, прозборила пар речи са њим, а затим се окренула ка мени и на чистом италијанском, рекла свима да нас две оставе насамо, што су ови, баш као и малочас Франциско, без поговора, учинили.
***
Богами, један добар час, ако не и више времена, старица је загледала сваки део мога тела, тражила да јој донесу лавор напуњен врелом водом, полевала стомак њоме и шапутала неке речи, чије значење ми ни дан данас није познато, да би ми се напослетку, у неком тренутку, поново, на чистом италијанском језику, обратила речима – „Трудна си, честитам! Све што ти је овај лекар раније рекао, истина је…”. Ја јој се тада захвалих и кренух да је загрлим, но, како ми није дозволила да то учиним, пођох да отворим врата и позовем Франциска. Против оваквог мог поступка није се бунила, те је и њему, на брзину рекла исто што и мени малочас и без много приче напустила нашу кућу – „Једном заувек”, мислила сам тада. Нисам баш разумела, а право да вам кажем, нисам се ни трудила да разумем и протумачим значење, овакве, старичине реакције – „Било, не поновило се…”, говорила сам себи и тиме умиривала свој унутрашњи глас који ме је много пута, тих дана, на овај или онај начин подсећао на догађај који вам управо описах. У то време, била сам сигурна да ме је тај глас који се непрестано враћао на један те исти догађај, на нешто упозоравао, но, ја нисам желела да знам на шта, па сам се трудила да га, у што је већој мери то могуће, игноришем, а јесам ли у томе успела и да ли ми је и шта, то у животу донело? Па… видећете већ, ако вам овај текст који ја сада пишем једног дана допадне шака, па га прочитате у целости.
