35. поглавље
Први месеци живота, након сазнања да у стомаку носим наше дете, протицали су у најбољем реду… Трудноћа је текла, најнормалније. Моје повраћање, појачана осетљивост на мирисе и жеља за најчуднијим могућим комбинацијма укуса, постали су саставни део, моје, односно наше свакодневнице. С малом разликом да су мучнина и, у почетку, свакодневна потреба за повраћањем, након неких месец дана од сазнања да сам трудна постале све ређа и ређа појава, но, без обзира на то, моја потреба за храном је расла. Врло брзо, привикла сам се на чињеницу да сам у другом стању и почела да попуштам пред љубазним гестовима наше газдарице и Франциска. Прихватила сам сву њихову пажњу и допустила себи да се мало опустим и уживам, јер су они то од мене сами захтевали. Строго ми је наређено, још оног дана, када нам је оно двоје људи о којима сам вам нешто раније већ говорила, на препад саопштило, а затим и потврдило радосне вести, да шта год да ми душа зажели, а да се тиче хране или пића само затражим и да се ни о чему више не бринем…
„Размазићете ме…”, говорила сам им и првих дана се оштро противила оваквим њиховим захтевима и начину понашања, но, како сам убрзо спознала да од тога нема никакве користи, одустала сам и препустила се… – „Труднице и постоје да би се размазиле…”, узвраћали су ми и тако се сваки даљи разговор на ову тему обустављао. Тако су, дакле, прва три месеца нашег заједничког живота, након што смо се доселили у кућу оне љубазне старице о чијој сам вам животној причи, нешто раније већ говорила, а која нас је обоје као децу своју гледала и прихватила, прошла ушушкано, релативно мирно, без непотребног стреса и страха који нас је до пре само четири месеца, извесно, обоје, доводио до лудила.
У мојој глави и ушима нису више одзвањала питања – „Шта и како даље…”, макар, не, у том периоду живота, и на томе могу само Богу који верујем да ју је нама послао и њој да захвалим… Најискреније, мислим да не би било фер, да лик и дело ове дивне жене изоставим из ове, своје приче, јер она без ње, никако не би била потпуна… Та је жена о мени бринула као свака мајка која брине за своје дете. Обилазила ме је, распитивала се како сам, водила рачуна о томе јесам ли јела, јесам ли добро спавала, је ли ми топло, да ли ме нешто боли, да ли ме што год мучи… Једном речју, увек је била ту за мене и… уз мене… Када год би Франциско био на неком службеном путу или задатку, што је, тих дана, била честа појава, она би се преселила код мене и остајала ту, докле год се он не би поново појавио на вратима њене, односно наше куће, изговарајући – „Стигао сам…”, са осмехом на, углавном уморном, али истовремено, некако радосном и донекле безбрижном лицу. Кувала је храну, и чајеве, умиривала моје физичке тегобе, али и отклањала страхове и недоумице, које су се појављивале и смењивале под притиском психе и читаве наше ситуације, на разно-разне начине… И тако је, из дана у дан, миц по миц, употпуњавала једно место у мом срцу, празнину, која је настала, и полако расла од оног дана, када сам, крадом и без поздрава напустила своју породичну кућу. Једном приликом, тако седесмо, као и много пута пре, под свећама, у мраку, у нашој кући, саме, нас две. Невреме неко беше, а Франциско не беше ту.
„Сад разумем оца”, рекох јој, кад зачух, да напољу пуче гром, а она ме погледа упитно, па ја морах да наставим са причом, хтела не хтела, јер исувише ме је она добро познавала, па би свакако наставила да поставља питања – „Два пута сам му у животу, приредила тај страх да размишља где сам и тражи ме, док напољу витла олуја и носи, све пред собом…”
“Оба пута, био је ван себе, претпостављам…”, закључила је, а ја сам на ове речи изпрва само климнула главом, али после кратког премишљања сам, ипак додала – „Или је бар, тако изгледало…”.
„Желиш ли да причаш о томе?”, упитала је, али, тек, пошто се, посматрајући мој израз лица неко време, уверила да сам за овај разговор спремна.
„Први пут…”, почела сам – „То се десило, када сам имала пет година”, али она је, ни не сачекавши да започнем причу, већ била констатовала:
„Одувек си била, немирно и тврдоглаво дете, са ставом, очигледно…”
„Запрво…”, узвратих јој – „То је било време, када отац само што је почео да ме учи да јашем. У те сврхе, био ми је поклонио једно ждребе, а тог дана, све, док није почела да дува ужасна кошава која је могла и мене и ждребе, чини ми се, да понесе, ја сам била са њим и јахала”, говорила сам, а онда је, уследила мучнина, па сам причу на кратко, прекинула. Кад смо се вратиле назад и поново селе за сто, старица је узвикнула: „Претворила сам се у уво!“, те сам, на њено инсистирање, причу и наставила – “Једва су те од ждребета одвојили…”, почела је, а ја сам се убрзо надовезала – „Тако је“, рекла сам – „Била сам мала и плашила сам се да ће се ждребе одвезати и побећи или ће, још горе, од страха пресвиснути. Мајка ме је, после вечере окупала, послуга јој је у томе помогла, па су ме сместили у кревет, сећам се…”.
„Кад си чула да напољу пуцају громови, кроз прозор си се искрала и, онако у спаваћици, одјурила у шталу…”, рекла је, уместо мене, а ја сам, тада, почела да се мучим, и гутам кнедле. Сећања су ми се као слике, једна за другом, почела приказивати пред очима…
„Како сте…”, кренула сам да заустим, али она ме је по ко зна који пут предухитрила рекавши – „Знала сам, јер, то би учинило свако брижно дете, мила моја…”.
„Мајка је, брзо, приметила да ме у кревету нема. Подигла је све на ноге и тражили су ме до јутра, али нигде, где су загледали, није ме било…”, говорила сам, али све теже и теже, јер сузе су саме од себе кренуле.
„Ујутру, отац се сетио да те потражи у штали…”, рекла је и наравно, била је у праву, као да је својим очима све видела.
„Нашао ме је како спавам, у штали, главе спуштене, на ждребе, које је такође, мирно спавало… Подигао ме је и однео у кревет, а када сам отворила очи, прво што ме је замолио, било је да му никад више, ниједно искуство слично овом, не пријуштим у животу…”, изговорила сам, трудећи се да зауставим сузе.
„Но, ти јеси?”, упитала је, пошто ми је донела мало воде. Попила сам, гутљај или два, пре него што сам успела да изустим – „Са Франциском”.
„У том случају, све ми је јасно, драга моја…”, рече, уз благи смешак, а ја, само, промрмљах – „Шта?”, кад она настави – „Не брини”, рече ми – „Заузела си се за праву ствар…”, па устаде са фотеље, направи пар корака и приђе оној, у којој сам седела ја – „Али о томе ћемо више говорити кад се смириш, и наспаваш…”, додаде, па ми пружи руку. Узвратих јој, а она ме, скоро сама, подиже из удобне наслоњаче, у којој сам седела и поведе до кревета.
„Не желимо да те Франциско види такву…”, рече, пошто ме ушушка управо онако, како је то моја мајка чинила, док сам девојчица још била и пре него што затвори за собом врата наше спаваће собе, додаде – „Ипак, треба да договорите пут, кад се врати…”
“Какав пут?”, упитах је, брзо, но, она је, већ била за собом, затворила врата, тако да одговор нисам могла сасвим јасно чути, али и поред тога, учини ми се да старица рече – „Па, у Југославију, забога!”, или нешо томе слично. Хтедох, да устанем и пођем за њом да је приупитам – „Шта сте рекли?” или – „Јесам ли добро чула?”, али већ ми је понестајало снаге и сан ме је лагано обузимао. Био је то, један од ретких снова који ми је и до дан данас, остао у сећању…
