44. поглавље
Са првим сумраком, враћала бих се кући кући, надајући се да ће овога пута бити неких вести – „Какве год оне да биле, макар ћу знати на чему сам” – говорила сам и молила бога, па богами, као што већ напоменух, неретко и ђавола да ми да неки знак. но, (на сву срећу), уместо тога, чекала ме је свеже зготовљена вечера и Марија која је, као запета пушка, чекала да се на вратима појавим, спремна да слуша, ако треба да слуша, али, и да ћути, ако се мени ћути. Ето, тако су, углавном, пролазили моји дани… А, када су у питању ноћи… Ех, кад се само сетим тих ноћи… Сваке, али, баш сваке од њих, након Францисковог нестанка сањала сам један исти сан. У том сну видела сам Франциска како трчкара по некаквој пољани, весео и насмејан…
***
Први пут кад сам га у том сну угледала, потрчала сам ка њему и уместо да му приђем, пробудила се из сна. Читавих, недељу дана, од његовог нестанка, сваки пут кад затворим очи, видела сам исту слику пред очима. Видела сам њега, како радосно трчи по ливади, смешка се, и понаша као да неког јури, као да се са неким дететом игра. Чим, се усудим да кренем за њим и почнем да га дозивам или покушам да му приђем преблизу, ја се из сна пробудим. Осмо вече, обећала сам себи да му нећу прићи, колико год имала јак порив да то учиним, и успела сам. Успела сам да му не приђем и не потрчим у његов загрљај, таман толико дуго да, коначно угледам лице особе са којом је Франциско током сваког сна на овај или онај начин, комуницирао. Била је то девојчица… Иста, она девојчица, чија је коса била смеђа попут моје, очи тамне, морско плаве, а осмех блистав попут бисера. Није ми испрва било јасно одакле је познајем, а нисам је одмах јасно ни видела, али, касније… Касније сам се сетила… – „Па, то је девојчица из мог сна… Она девојчица, која је заједно са оним малишаном носила шлеп моје венчанице…”, помислила сам, отприлике две недеље, након што је Франциско нестао и те вечери, кад сам склопила очи, поново се нешто променило…
***
У сну се, поред Франциска и девојчице који су се сада већ, заједно играли, ваљали се и трчали по трави, појавио и онај мали дечак. Онај из претходног сна, о коме сам вам, раније већ, говорила. Једина разлика била је у томе што је у овом сну, дечак, чини ми се, био још виши, зрелији и дефинитивно, много срећнији. Тако, три недеље, протекле су, очас посла. Сваки сан, понављао се по седам пута, јер ми је, очигледно, толико времена требало да повежем и прихватим, неке ствари. Сви они, за те три недеље, колико сам их све троје сањала, понашали су се као да не постојим. Кад год би се одлучила да им приђем ближе, да ли да их погледам или да им се придружим, знала сам шта ме чека и заиста, чекало ме је, сваки пут без изузетка исто. Чекало ме је буђење. Пошто нисам желела да се пробудим из таквог сна, често сам се расправљала и борила сама са собом. – „Остани сакривена… Остани ту где јеси… На раздаљини…”, говорила сам себи, а, на то ми је, чак и Марија, скретала пажњу. – „Опет си бунцала… Чула сам те ноћас…”, говорила би ми, с времена на време, а онда би обавезно уследила питања – „Нешто си сањала? Мучили те шта?”, и нека грех на моју душу иде, али прећуткивала сам и избегавала да јој дам одговор на оваква питања. Тај сан, чувала сам и сачувала, као тајну, скоро до гроба, како од те љубазне старице, тако и од свих других, ево, све до сад, док овде о њима, нисам написала по коју реч. Наставила сам, редовно, да посећујем Фонтану ди Треви и да сањам. Управо из тих разлога о свему осталом, као што већ рекох, Марија је, тих дана, водила рачуна и то је тако трајало све док… Све док се једне ноћи није променило све…
