„Letnja noć…
16 maj…
Zvonjava telefona…
Udarac….”
„To je sve čega se sećate?”, upitao je, pažljivo je posmatrajući.
„Da, da mislim da je tako…”, odgovorila mu je. – „Zaprvo…”, dodala je stidljivo. – „Ne baš. Sećam se, glasova, koraka, sirena, mirisa asfalta…”, rekla je i u ruku uzela čašu u koju je prethodno sipala sok od narandže. – „Umreće!” – viknuo je neko. To je jedino čega se jasno sećam, sve do buđenja”.
„Ostali ste bez svesti?”, postavio je pitanje i strpljivo, ništa manje znatiželjno čekao da čuje odgovor.
„Da”, odgovorila je smireno i bez bilo kakve dodatne reakcije čekala da joj postavi sledeće pitanje.
„To je sve čega se sećate do trenutka buđenja u bolnici, ako sam vas dobro razumeo?”
„Tako je”, odgovorila je istim tonom.
„Znate li koliko ste bili u nesvesti?”, nastavio je insistirajući da čuje detalje.
„Bila sam punih 10 dana bez svesti.”, odgovorila mu je i ustala da zakuva kafu.
„Iz tog perioda se ničega ne sećate?”, nastavio je da zapitkuje, dok je ona sipala kafu u šoljice.
„Ne”, rekla je jasno, ali se u istom trenutku pokajala, te dodala – „Slagala sam vas. Sećam se glasova i jecaja…”.
„Znate li čijih?”, upitao je, istim tonom kojim je to činio do sada.
„To ne mogu sa sigurnošću da vam kažem, ali mislim da su između ostalih bili majčini i očevi…”
„Razumem. Šta je prvo čega se sećate?”, nastavio je da insistira.
„Čim sam se probudila, oko mene se stvorilo jato ljudi u belim mantilima…”
„Lekari, naravno”, promrmljao je.
„Nekoliko medicinskih sestara i dva lekara”, ispravila ga je. Klimnuo je glavom, pa postavio sledeće pitanje.
„Koliko ste vremena proveli u bolnici pre nego što ste saznali da…”, krenuo je da zausti, pa ustuknuo.
„Šta?”, odgovorila mu je na pitanje, pitanjem, pa pošto je uvidela da on to neće reći, rekla je sama – „Da mi je ruka do lakta amputirana?”
„Da”, rekao je i progutao knedlu, koja mu je od kako je stigao stajala zaglavljena u grlu.
„Pitajte me direktno slobodno, gospodine, molim vas, ne ustručavajte se, jer mene to ne boli i ne smeta mi ni najmanje”, pojasnila je pre nego što mu je odgovorila na pitanje koje joj je bio postavio. – „U početku mi niko ništa nije govorio, a iskreno da vam kažem, nije bilo ni potrebe za tim, jer, brzo po buđenju iz kome, sama sam shvatila…”.
„Izvinite što ja želim sve da čujem, ali moram da vas pitam, kako se to dogodilo?”
„Ne izvinjavajte se, molim vas, nikako, jer Vi, bar pitate…”, promrmljala je, pa na posletku rekla – „Videla sam to po njihovim pogledima, po načinu na koji posmatraju mene, a pogotovo tu desnu ruku…”.
„Niste primetili da je više nema, sami po sebi?”
„Ne, nisam, jer su na mestu na kom je ona nekada zdrava stajala, u tom trenutku stajale žice koje su bile neophodne da bi se sam poduhvat bio izvršio i završio uspešno.”, objasnila je, a zatim uzela gutljaj kafe.
„Ko vam je saopštio?”, pitao je, pa i sam uzeo gutljaj kafe.
„Niko. Sama sam insistirala da mi skinu zavoje sa ruke, kad sam videla reakcije ljudi do kojih mi je bilo stalo”.
„I, uradili su to?”
„Isprva nisu želeli, ali, kad sam sama krenula da ih odmotavam, uradili su to”, rekla je i pružila mu tanjirić pun kolača. Uzeo je jedan, pa spustio tanjirić na sto.
„Kako ste reagovali?”, pitao je, skrenuvši potom pogled sa svoje sagovornice.
„Iskreno, htela sam da vrisnem iz sveg glasa, ali ga nije bilo, pa sam samo, kao zaleđena ležala na krevetu i gledala u jednu tačku, satima. Zaprvo, moja majka kaže par sati, a meni je to delovalo, kao par sekundi…”, rekla je, pa ustala i rukom mu pokazala ka zidu. – „Nego, ostavimo se mi tih teških temi…”, prokomentarisa na brzinu i – „Radije mi recite, kako vam se čine moje slike?, upita ga, stidljivo se smeškajući. Ustao je tada iz fotelje u kojoj je sedeo i kroz par sekundi joj se pridružio.
„Zaista su izvrsne…”, reče joj,- „Sve ste ih sami naslikali?”, upita potom, bojažljivo.
„Tako je…”, odgovorila je.
„Pre nezgode?”, nadovezao se.
„Ne, gospodine!”, rekla je i pogledala ga pravo u oči.
„Ali, vaša majka mi je, kada smo se upoznali, čini mi se pomenula da ste desnoruki. Kako to da idalje…?”, pitao je, a njegov pogled i pokreti odavali su zaprepasćenje.
„Bila sam desnoruka, pre nezgode, gospodine…”, naglasila je, pa nastavila – „Prosto je. Čim sam došla kući iz bolnice, pobacala sam sve slike koje sam do tada naslikala…”, počela je da pojašnjava, ali je on prekonuo rekavši – „Zašto, ako smem da pitam?”.
„Uradila sam to, jer, ja više nisam bila ista osoba, dragi moj gospodine.”, odgovorila mu je, pa posle kraćeg premišljanja dodala – „Ja nikada više posle te nesreće, nisam bila, niti ću ikada više moći da budem ona devojka koja ih je naslikala. No, to ne menja činjenicu da su me upravo one, te stare slike podsećale na to ko sam bila i šta sam nekada bila u mogućnosti da uradim. Bolelo me je to, pa sam onog momenta kad sam ih bacila, odlučila, da ću nadmudriti sve one lekare i ljude koji su mi govorili da četkicu i kist nikada više neću moći da držim u rukama i… kao što vidite, učinila sam to”.
„Učinili ste đavolski veliku stvar”, rekao je, ali ona je bez da mu išta odgovori, nastavila – „Sa vašim slikanjem je gotovo” – govorio mi je svaki onaj koga sam o tome pitala”, dodala je.
„Vi ste i pored toga…”, počeo je, ali ga je ona zaustavila rečima – „Jesam gospodine!”, uzviknula je ponosno – „Počela sam ponovo da učim da držim četkicu, doduše, ovoga puta levom rukom, kratko nakon izlaska iz bolnice. Nije bilo lako ni malo, ali posle dve godine konstantnog pokušavanja, uradila sam prvu ravnu liniju, pa, nakon nje dve…”, – “A, onda?”, upitao je, pomno prateći svaki njen pokret. – „A, onda…”, ponovila je, pa dodala – “Onda su na red došle neke jednostavnije stvari, poput čiča gliše, ruke, noge, oka, preko čovečijeg lika i sve to da bi posle četiri godine bila gotova prva ozbiljna slika…”.
„To je bila ova ptica Feniks, pretpostavljam…”, rekao je, pre nego je devojka uspela bilo šta da doda i svojom rukom zamahnuo u pravcu ogromne slike koja se nalazila tačno na sredini zida.
„Upravo tako, gospodine”, odgovorila mu je veselo.
„Ja…”, zaustio je da nešto kaže, ali ga je ona ponovo prekinula rekavši – “Ne bi trebalo da mi se divite, zaista… Uradila sam to, da bih mogla da nastavim dalje sa svojim životom…”, objasnila je.
„Tamo gde ste stali one grozne noći…”, dao je sebi za pravo da kaže.
„Baš tako!”, uzvratila je – „Nego pustimo sad to… Recite vi meni, hoćete li mi pomoći da organizujem tu izložbu?”, pitala je, direktno, jasno i glasno.
„Biće mi čast!”, rekao je, a sa lica mu je na pod pala suza.
„Profit ćemo…”, počela je, ali je sada on bio taj, koji njoj nije dao da govori. – „Sav profit ide vama i o tome više neće biti govora, u redu?” , rekao je i krenuo ka izlazu, bez da sasluša šta ova mlada devojka ima da mu kaže.
„Ne…”, počela je, ali on ju je ponovo prekinuo. – „Žurim, imam još jedan jako važan sastanak na koji ne smem da zakasnim.”, promrmljao je, dok je prelazio prag, a zatim se pre odlaska, još jednom okrenuo ka njoj i sa osmehom na licu rekao – „Vidimo se sutra u podne u galeriji!”, da bi, pre nego što je za sobom vrata zatvorio, dodao još i – „Nemojte kasniti, jer ne podnosim to!”, naklonio se i ubrzo potom, nestao, isto onako tiho, kao što je i došao.
