2. poglavlje
Negde u ponoć nas je probudilo prigušeno grebanje i zveket lanca. Daske palube su škripale takođe. Zvučalo je kao da brod stenje i kuka.
Merk i ja smo ustali skoro istovremeno. Već sam bio rasanjen kad mi je kapetan izašao na oči.
-Brod ti je poludeo, kapetane Merk – rekoh mu, pokušavajući da opustim situaciju – da nismo u nešto udarili?
-Ili napadnuti? – reče, gledajući me u polumraku.
Samo je zvezdano nebo obasjavalo kabinu i sobe, zajedno sa malo žućkastog svetla fenjera na krmi.
Primetio sam da Merk u ruci drži nešto što je mnogo ličilo na dugačak, ribarski nož. Na njegov znak, izšunjali smo se na palubu. Merk je bio ispred mene. Čučnuli smo između zida kabine i ograde broda, osluškujući. Noć je bila hladna ali suva, tamno more mirno i tiho. Nekoliko trenutaka se ništa nije čulo, a onda…
Kling-kling
Merk i ja smo se zgledali, shvativši da nešto udara u brod ispod vode. Signalizirao sam mu rukama da idem proveriti pramac. Iz džepa sam izvadio skakavac, za svaki slučaj. Klimnuo je. Srećom, bio sam u čarapama što je dodalo na mojoj bezvučnosti. Polako sam se dovukao do pramca.
Moj skakavac je na dršci imao ugrađenu LED lampicu koja je sad veoma poslužila. Lampa je obasjala celu palubu na pramcu, ogradu, plastičnu burad do zida kabine ali ništa od onoga što može praviti zvukove škripanja. Pomislio sam da je naša paranoja uradila svoje i da su to jednostavno zvukovi broda koji se ljuljao na talasima.
A onda sam spazio trag na daskama. Približivši se, videh da je u pitanju nekakva providna sluz. Znao sam da talas nije mogao to doneti zato što je more bilo suviše mirno.
Hteo sam dozvati Merka ali se zaustavih.
„Možda ipak ima provalnika“, pomislio sam. Da li je to bila moja paranoja? Pirati bi bili glasniji, video bi se na vodi do nas još jedan brod, što nije bio slučaj.
Ipak, nisam hteo prelomiti ovu pomorsku tišinu. Odšetao sam do krme po Merka, napravivši krug na brodu. Našao sam ga ispod fenjera. Naslonjen na ogradu, gledao je u tamne oblake na nebu, oborivši pogled na vodu. Prišao sam mu, na šta se on štrecnuo. – Nisam mislio da te uplašim – izvinio sam se – jesi li našao nešto?
Kapetan odmahnu glavom.
-Ne – reče – što je u stvari ono što me još više zabrinjava. Dovoljno sam se naslušao priča o ukletim brodovima.
-Pa – pogledao sam u stranu – ima nešto na pramcu što bi te zanimalo.
Jorn i ja smo stajali kod te sluzave tečnosti do koje me je odveo, i bila je na desnoj strani pramca. Diskutovali smo o poreklu toga, dok je snop svetlosti lampe obasjavao svetlucavu tvar.
-Nešto je bilo na palubi – hipotezirao je profesor – pravilo zvukove koji su nas probudili, stvorenje nas je čulo i pobeglo preko ograde! – Šta li bi moglo da bude? – rekao sam, znajući da oktopod ne može biti jer hobotnice ne ostavljaju takvu sluz niti bi bilo nekog razloga za njih da se penju na brod. To sam i Jornu saopštio. – Verovatno, mada može biti da je morski puž – reče – mada, trag je suviše širok i za najveće morske puževe.
-Mora biti da je nekakav mekušac – dodao sam.
-Možda neka neotkrivena vrsta – Jornove oči sevnuše zaintrigiranim žarom, koliko sam uspeo videti pri tom slabom osvetljenju. – Da, nije isključivo da je zaista neki kriptid – rekoh – heh, već smo naleteli na jednog. Šta predlažeš da radimo?
Profesor stade misliti. Gledao sam u crni okean koji je tako zavodljivo izgledao da sam skoro poželeo skočiti u njega.
U pozadini kabine, u špajzu, su stajala sredstva za čišćenje, metla i kofa, koje sam iskoristio da počistim lepljivu, srebrnu tekućinu. Naravno, prethodno je Jorn uzeo uzorak štapićem i stavio ga u kesicu iste namene.
Po povratku u kabinu i svoje sobe, konstatovali smo da smo se skoro sedamdeset minuta zadržali na palubi. Naši ručni satovi su zajednički pokazivali da je do svitanja ostalo nemnogo vremena.
Odlučili smo da ostanemo budni, s obzirom da smo obojica bili previše uzbuđeni i iznenađeni ovim malim incidentom, potencijalno jednim od najvećih otkrića u kriptozoologiji[1] i zoologiji uopšte. Neizvesnost je počela.
U sedam ujutru smo plovili punom parom ka severozapadnoj Portugaliji, i u sedam i dvadeset smo bili u toploj luci grada Porto. Izašli smo malo na kopno kako bi podigli još malo novca iz banaka, za svaki slučaj. Potom smo svratili u jedan bar gde smo slušali Pola Dezmonda i pili portugalsku kafu sa šlagom. Zatim smo pazarili u jednoj pekari. Obojica smo voleli pecivo, i iskreno, obojica smo jalovo jeli u dosadi, tako da smo relativno brzo stanjili sa namirnicama.
Do deset sati ujutru smo bili završili sa šetnjom i vratili se na Magnum Preston. Takođe smo se vratili na razgovor o našem noćnom, misterioznom gostu.
Izgledalo je da se nije vraćao dok smo bili odsutni. Razmišljao sam da ga se nismo otarasili u Keltskom moru, ali je Jorn prokomentarisao da je moguće da nas je pratilo ili da ima još takvih stvorenja.
-Eto – poče on kad smo dizali sidro – već smo naleteli na nešto! Tako volim ovo. Tako su i okapija i kljunara smatrali za mitska bića sve dok ih nisu otkrili. Okapija 1901.godine u centralnoj Africi od strane Harija Džonstona. Znaš već, životinja izgleda kao hibrid žirafe i zebre.
-Znam vrlo dobro – odgovorio sam, uspravivši se – a kljunari su još čudniji. Otkriveni od strane Britanaca u istočnoj Australiji krajem osamnaestog veka, izgledaju kao hibridi patke i dabra. – Da, da, prijatelju – profesor mi je odobravao – priroda je čudo. Kljunari su pritom sisari, a legu jaja kao ptice i gmizavci. Eh, moj kapetane. Možda se mi ponovo susretnemo sa ovim stvorom.
-Voleo bih – rekoh – još večeras. U stvari, možemo da čuvamo stražu noćas pa da ga nahvatamo.
Jornu se dopala ideja te je pristao. Ostatak dana smo proveli planirajući i otprilike se pripremajući za lov na nepoznate vrste. Otplovili smo do jedne tačke nadomak Biskajskog zaliva, usidrili se i sačekali noć, imajući u vidu da ćemo trebati ići severnije ne budemo li imali sreće.
[1] kriptozoologija (grč. kriptos -„sakriven“; logos -„nauka – „nauka o skrivenom“) – grana biologije koja se pretežno bavi izučavanjem nepoznatih, najčešće mitskih stvorenja i životinjskih vrsta tzv. kriptida, među kojima su najpoznatiji čudovište iz Loh Nesa, američki bigfut, vukodlaci, patuljci, vampiri itd. Ovo je kontroverzna disciplina koja je najčešća osporavana od konvencionalne nauke kao „pseudonauka“ iako su neke kriptozoološke teorije potvrđene i dokazane od strane klasične zoologije (npr. kljunar i okapi).
***
Kapetan Magnum Prestona je bio nervozan koliko i ja. Strah od nepoznatog nam je disao za vratom pošto smo isključili sva svetla u kabini kako bismo mogli bolje videti bilo šta što bi se eventualno popelo na brod.
Čekanje. Neizvesnost i napetost.
-Voleo bih da ono isto stvorenje bude u pitanju – obratio sam se zamračenom Merku koji je bio na dva metra iza mene. Stražario sam na jednom prozoru, on na onom poprečnom, gledajući na desnu stranu palube. Obojica smo imali fin vidik boka, polovine krme i polovine pramca celog broda.
-Znam kako ti je – poluglasno je odgovorio – možda nas je pratilo. Znatiželja mi je u punoj snazi, verovatno kao i tebi. Dobro je da si poneo taj pištolj.
-Da – gladio sam spremljeni nemački luger na gotovs, iz kog je moj deda nekada pucao na komunjare. Ni Merk nije bio naivan; mogli su se videti obrisi mini harpuna u njegovoj ruci. Sveža noć je dobro ohladila stakla dok smo motrili u tišini.
Malo iza devet sati se čulo grebanje iza moje strane prozora. Merk se odmah okrenuo, polako mi prišavši. Zurili smo, skoro ne dišući, kad se na ogradu broda popelo nekakvo stvorenje koje nismo mogli identifikovati. Fenjer na krmi je dovoljno osvetlio ovu figuru te smo mogli nešto razlučiti.
Stvorenje je imalo izduženu insektoliku, glatku glavu sa vertikalnom štipaljkom za usta, dve dugačke antene koje su visile savijene pored krupnih, sa strane postavljenih bademastih, crnih očiju, što nam je govorilo da ima binokularni vid. Trup mu je bio sastavljen od šest ili sedam širokih, trapeznih ploča, sa najvećom pri donjem delu vrata, koji je takođe bio oklopljen sa nekoliko nalegnutih, debelih prstenova. Purpurni stvor se za ogradu držao sa kvrgavim, tvrdim rukama sa po četiri zglavka, koje su se završavale hvataljkama od četiri jednaka, široka kraka, ličeći na rosulje. I, koliko smo mogli primetiti, zadnji deo tela se sastojao od četiri dugačka, debela pipka, čiju boju nismo mogli pogoditi usled senke, premda su mi delovali crni.
-Sunce ti poljubim – šapnuo mi je Merk na uho – p-p-pa ovo je pravi kriptid! Čoveče, zaista smo naleteli na nešto neotkriveno!
Ni ja nisam krio uzbuđenje. Naš kriptid je sada kulirao na gelenderu, gledajući levo-desno, mašući antenama. Izgledao je opušteno i donekle bezopasno, barem u tom trenutku, tako da nismo mogli da odlučimo da li da ga uhitimo ili ne. Možda je bio jedini primerak svoje vrste. Možda ispusti neku opasnu supstancu ako ga ranimo, i tako ošteti brod. Odjednom me Merk uhvati za rame, naloživši mi da ostanem gde sam. Kapetan je tiho odkoračao do stola pored kormila i iz fioke izvadio jedan digitalni fotoaparat; istovremeno sam motrio na njega i na našeg neobičnog morskog gosta, koliko mi je periferni vid to dopuštao.
Merk se vratio u čučeći položaj pored mene, uključio aparat i fotografisao scenu pred nama. Ta je bila bez blica i ispala je solidno s obzirom na dato nam osvetljenje. Onda je Merk, oklevajući, kliknuo na jedno dugme, što se moglo čuti, uspravio se i ponovo fotografisao stvorenje ali ovog puta sa blicem.
Mogu potvrditi da je imalo odlične reflekse; kriptid je smesta okrenuo glavu u našem pravcu, napravio nekakav šišteći urlik pa skočio nazad u more.
Merk i ja se zgledasmo.
-Da li je zaista otišao – rekoh – ili se samo sakrio?
-Idemo proveriti – naredio je kapetan, tako da smo pripremili oružje. Išunjali smo se na palubu i pažljivo došli do mesta. Na unutrašnjem delu zida i pogotovo na ogradi se nalazila ista svetlucava, srebrnasta sluz koju smo videli prošli put.
Naše male hipoteze su bile potvrđene. Stajali smo i čekali par trenutaka, osluškujući zvukove broda i okeana ali sem toga, ništa. Primerak nepoznate vrste je nestao u hladnoj, mračnoj vodi.
-Koliko li je bilo veliko? – Merk me upita, doduše više zvučeći kao da samog sebe preispituje.
-Ne znam tačno – kazah, odloživši luger – ali, kako sam video, nije moglo biti kraće od tebe.
Merk me pogleda, uradivši isto sa harpunom.
-Ja sam sto devedeset četiri centimetra, Jorn – ozbiljno izjavi, pogledavši potom u daljinu – doduše, bilo je zgureno u onom nazovi sedećem položaju.
Vetar je duvao, a ubrzo je počela i kiša. Vratili smo se u kabinu. Ponovo pogledavši fotografije na aparatu, shvatili smo koliko nam se posrećilo, i bili smo radosni što imamo dovoljan dokaz za postojanje još jednog čuda dubina.
