4. poglavlje
Magnum Preston je jezdio kroz noć. Sekli smo talase pri maksimalnoj brzini, ustremljeni ka beličastom ostrvcetu koje se pomaljalo na horizontu. Hladni vetar je šibao o staklo i kad smo se usidrili na korak do ostrva, obuzela nas je jeza.
Sa lampama, kutijom alata i mantilima smo se iskrcali napolje.
Tlo beše šljunkovito. Osim kamenja, bilo je tu i izlomljenih školjki, korala, osušenih, smrvljenih morskih zvezda, kućica puževa, skamenjenog peska, oklopa rakova, kornjača i…
-Kosti – kazao sam tiho. Jorn je gledao u istu tačku gde i ja i valjda nam je obojici sinula ista ideja. Iz dugačke, metalne kutije za alat smo izvukli omanje krampove i lopatice te krenusmo da kopamo. Osvrtao sam se iza sebe, bacajući pogled na skoro nasukanog Prestona. Iskopavši tu gomilu organskog đubreta, našli smo ono čemu smo se nadali i ono što sam toliko puta viđao u snu: skelet sirene. I to ne jedne sirene, nego dva skeleta, pa je Jorn iskopao još jedan, pa sam i ja time podstaknut, krenuo da kopam gde sam stigao – na skoro svakom koraku su se mogli naći kosturi humanoidnih bića sa dugačkim ribljim repovima.
Profesor pored mene pade na kolena. Čučao sam i gledao oko sebe, pa u njega, pa u naše kriptopaleontološko nalazište, pa u brod i vodu. Reflektori na brodu i naše lampe su sve osvetljavali kako treba, ništa nam se nije pričinjavalo.
Profesor poče da se smeje. U tom luckastom smehu beše i uzbuđenja, neverice, mahnitosti ali i straha; razumeo sam ga, samo sam ja ovo shvatao maksimalno ozbiljno, naročito u sledećim trenucima.
Kleknuo sam na tlo jednim kolenom, čisto da odmorim, kad osetih pod nogom ubod, dovoljno oštar da me natera da poskočim. Obasjavši mesto lampom, sledio sam se.
Zvao sam Jorna ali on je već gledao u ono što i ja: skelet istog stvorenja što smo ga fotografisli. To jest, samo oklop, ruke i lobanju. Ali bilo je to tô. I sa njim, pronašli smo ostatke istog stvora na samo par metara odatle. Za tako malo ostrvo, od možda hiljadu kvadrata, definitvno je imalo dosta kostiju. Jorn beše sasvim tih dva minuta, pa onda uperi prstom ispred nas, skamenjene face. Podigao sam pogled.
Na možda tri raskoraka, ispred nas je stajao purpurni kriptid. Mahao je antenama dok nas je mirno posmatrao. Bio je barem dva metra visok i što je bilo bizarno i impresivno, stajao je na svoja tri pipka potpuno uspravno.
Jorn se očigledno odsekao, ukipljen u mestu. Ne želeći da gubim vreme, uperio sam harpun u to, naciljao i ispalio projektil ali kriptid ga je izbegao, savivši se ulevo.
-Ha! Kad vidiš ovo, Oksforde! – uzviknuh – Kad vidiš ovo, Harvarde i Kembridžu! Bolonjo! CERN-u! Ovo će biti otkriće godine! Ma decenije! Mali koraci za nas, Jorne, ali veliki koraci za zoologiju i biologiju uopšte!
Ali Jorn se nije radovao, već je samo glasno ćutao; ne krivim ga, naročito usled sledećih scena.
Prerasli ljubičasti zglavkar je skočio takvom brzinom da mi ni oči nisu mogle ispratiti već samo uši zvukove Jornovog stenjanja, zatim krckanja kao da je nešto naprslo, pa njegovo dozivanje i potom pljuštanje vode.
Tišina.
Stajao sam u mestu, osluškujući, piljeći u izmaglicu koja se polako transformisala u maglu. Skupivši hrabrosti da se okrenem, primetih talase kako flegmatično zapljuskuju obalu Velike stene. Postajalo je hladno.
Levo rame mi se odjednom trglo na hvat nečega, verovatno šake. Druga šaka me je uhvatila za vilicu i moje uho se susrelo sa ekstremno seksi i zavodljivim premda zastrašujućim ženskim glasom.
-Znaš li šta je ono što je slađe od holandskih vafli, od američkih krofni, od francuskih kroasana sa vanilom i mađarskih kuglofa? – glas je govorio, dok su me mršave, snežnobele, mokre ali vrlo snažne ruke držale fiksiranog – To je… ljudsko meso, naročito muško!
Glas mi je bio prokleto poznat. Ruke su me oborile na zemlju. Na meni se našla „devojka“ što je skočila u vodu sa broda. Srce mi je ludački tuklo. Znao sam sada zašto nema Velike stene na modernim mapama. Ali zar mi nismo bili prvi, mislio sam? Ovo je trebala da bude moja i Jornova akademska pobeda…
-Vidim da ti šakica još uvek ima rupu – smeškao sam joj se – daj da probušim i drugu pa da se krstiš. Evo taman je voda ovd… – Ah, mili, napustiće te ta hrabrost – bilo je sve što je rekla, pre nego što je prošla kroz rapidnu metamorfozu svega pet inča pred mojom facom. Glava joj se izdužila, oči pobledele i povećale, kosa pretvorila u nešto poput dugačkih, tankih ali mnogobrojnih pipaka, usne se izdužiše, otkrivajući velike oštre očnjake, dobila je škrge na vratu, plavičastu krljušt… Koliko sam video, noge joj se spojiše u krupan, dugačak i moćan rep sa lepezastim, providno-tirkiznim perajem na završetku. Lupila je njim o tlo i moje lice takođe; ruka dugih prstiju i kandži, široko raširene plovne kožice mi sevnuše pred očima. I sve to uz užasavajuće glotalne zvukove. Bez obzira što me je strah savladao, poslednji komični trzaj cele neverovatne morbidnosti je bio fakat da krvožedna, gola sirena na meni, na stranu njenu monstruoznost, nema nos. Počeh se cerekati. Sirena se smejala sa mnom ali iz drugog razloga.
Čulo se agresivno zapljuskivanje i prskanje sa strane, ženski smeh, pa onda oni užasni glotalni zvukovi. U periferni vid su mi uletele još tri sirene, različitih boja, sve lišene svojih prelepih ljudskih maski. Zarivale su mi kandže i zube u telo, kidale odeću, kožu, mišiće…
Nisam plakao, nisam vrištao. Zašto Jorn i ja nismo bili prvi? Ali možda smo poslednji. Ovo je trebala biti naša pobeda.
Zatvorio sam oči.
2060
1. poglavlje
2060.
1
Leto, 2020.
Leti se svaka nesreća teže podnosi. Leto je ipak to doba godine kada čovek, uglavnom podsvesvno, očekuje sve sa optimizmom, raspoloženiji je i spremniji.
No, desi se da čovek i zaboravi na bilo šta što bi negiralo neki segment njegovog života, nešto što se pojavi iza ugla i, u slučaju gospodina Gelba, iznad ugla.
Gelb, sredovečni komičar i satirirsta, je dvadeset sedmog sunčanog popodneva u junu zašao za ćoškom ka početku Kantove ulice u centru Hamburga; to je bila poslednja stvar koje se sećao pre nego što se onesvestio.
Osvestio se, kako mu je izgledalo, posle nekog vremena u jednom nepoznatom mu apartmanu. Ležao je na podu na leđima i, uspravivši se, shvatio da je stan prazan.
Nema nemaštaja, nema slika ili tapeta, lustera, tepiha… Ničega sem posivelih zidova.
Osovio se na noge, razgledajući. Zbunjeno se okretao oko sebe, pokušavajući da odgonetne na to šta se desilo i gde je. Došetao je do jednog od prozora; beše star, od PVC-a,visok i uzak ali umrljan flekama kiše i prašine.
Gledajući kroz njega, Gelb je posmatrao u nešto zbunjujuće i u prvi minut nejasno. Ocenio je da se nalazi na velikoj visini i sigurno iznad desetog sprata.
Pogledom je prelazio preko belo-sivih solitera koji su svi neodoljivo podsećali na koplja uperena ka nebu. Sve građevine su bile poređane u redovima sa istim razmakom, završavajući se, pretpostavljao je Gelb, u centru celog tog čudnog kompleska, u kome je bio vertikalno postavljen nekakav ogromni, zeleni kvadar. I sa tako velike razdaljine mu se dalo primetiti svetlucanje tog čudnog objekta.
Obrativši pažnju na unutrašnjost apartmana, uvideo je da su zidovi izgrađeni od nekada bele, hrapave cigle.
Odlučio je da izađe napolje. Mesto mu se nije činilo napuštenim, iako je bio u praznom stanu.
„Da li su i ostale zgrade puste?“, pitao se, izašavši u hodnik kroz PVC vrata. Hodnik, visok i takođe beo, prostirao se pravo napred, odavajući snažan eho. Plafon je celom dužinom svetleo nebeskoplavom bojom, kao da je sam bio jedna velika, ravna svetiljka. Hodajući tako hodnikom, bacao je pogled levo-desno na sva vrata. Sva su bila istog dizajna i obeležena crnim, rimskim brojevima.
Palo mu je na pamet da pokuca i pozvoni na nekoliko njih, čisto da se uveri da nije sâm u zgradi. Možda bi mu neko odgovorio odakle se pojavio, kakvo je ovo mesto i zašto je ovde. Stao je pred vratima broj sedamnaest i pokucao.
Čekao je nekoliko minuta, zatim je pozvonio na zvonce, koje je zvučalo poput kombinacije dve disharmonične, cele note pod vodom. Sačekao je još minut; bez odgovora. Produžio je napred. Ponovio je isto sa brojem osamnaest, pa devetnaest, pa se vratio kod stana broj jedan, zatim pokušao sa dvojkom i trojkom.
Ništa.
Shvatio je da je najverovatnije ipak jedina živa duša u celoj zgradi. „Ili to“, mislio se, tražeći lift, „ili niko neće da otvori ili možda niko nije trenutno kod kuće. Ali opet, baš svi stanari? Nije realistično. Šta se ovde, zaboga, dešava? “
Uspevši da nađe lift, koji je bio samo tanki crni prorez, našao je i skoro nevidljivo dugme pored. Za desetak sekundi, lift se popeo do njegovog sprata, stvarajući iluziju kao da se sâm zid otvorio na dva dela. Unutrašnjost lifta je bila bela i čista, dodajući na sterilnoj slici cele zgrade. Kontrolna tabla je pokazivala da soliter ima trideset jedan sprat. Spustivši se dole, napustio je neboder.
Našavši se u spoljnom svetu, još više pitanja se rojilo u njegovoj glavi: gde su ljudi i da li ih uopšte ima? Koje je sada doba dana?
Ono što mu se našlo pred nosom je bila scena visokourbanizovane, futurističke okoline sa pustim ulicama. Sve je izgledalo tako neorganski i čudno ali ipak sofisticirano na neki prihvatljiv način.
Počeo je sumnjati da nije sve što vidi jedna vanzemaljska kopija ili parodija ljudske arhitekture i života uopšte.
„Ali kog života?“, pomisli, odmeravajući elegantne, glatke automobile aerodinamičnog i hidrodinamičnog oblika koji su se presijavali na belom svetlu visokog, svetlećeg drveća.
To drveće je definitivno bilo sintetičko, po Gelbovoj proceni; izgledalo je kao obično drvo, na primer breza, samo što su i listovi i grane svetleli beličastom, toplom svetlošću. Zakoračivši prema njemu sasvim blizu, Gelb ga stade proučavati, razumejući da su sva stabla prošarana minijaturnim rupicama iz kojih je izlazio hladan, mirisan vazduh – vazduh koji je mirisao na potpunu čistoću i svežinu.
Koliko li je tu čučao i udisao taj vazduh, nije znao, ali je u nekom trenutku čuo zvuk koji ga nije ostavio ravnodušnim. Na nebu iznad njega začulo se duboko brujanje, sugerišući mu na nekakvu letelicu.
Okrenuvši se, Gelb se uverio da je u pravu: na nebu, oko pedeset metara od njega, letela je naprava nalik na svemirski brod u obliku romboida.
Kako je „drveće“ bacalo svetlo na sve strane, mogao se videti odsjaj metalik-crne letelice koja je pretraživala celo tlo jakim reflektorom koji se mogao pomerati u bilo kom pravcu, obasjavajući delić po delić grada debelim, jakim snopom svelosti.
Gelb, zaprepašćen svim utiscima, pomno je gledao u tu stvar pre nego što ga je neko povukao za ruku, odvukavši ga u jednu slepu ulicu.
Komičar htede da se otrese napadača, sve dok se taj neko ne oglasi.
– Hej, hej, hej! – agresivno je šaputao drugi čovek – Budalo, hoćeš da pogineš!? Znaš li šta radiš?! Jesi li se narokao šugarberom?!
Gelb odskoči od njega, stavši u bokserski gard. U srednjoj školi je, tri meseca za redom, redovno išao na boks. Lik pred njim beše donekle visok, možda metar osamdeset, nosio je crni sako, crnu košulju, pantalone i istobojni mantil.
Bio je vrlo kratko ošišan, imao magnetne minđuše i nosio dugačku jareću bradu. Sve u svemu, izgledao je kao nekakav satanistički sveštenik.
-Ko si ti?! – Gelb ciknu – šta h-…
-Ššš! – reče čovek u crnom – Čuće nas, some!
-Ko?! – brecnu se Gelb.
-VPO, čoveče! Heh, ko?! Slušaj ga!
Gelb postade još zbunjeniji.
-Ne razumem – počeo se smirivati – šta je VPO? Gde sam ja uopšte? Kakvo je ovo mesto i njegov naziv? Ne znam…
-Moje ime je Noir – Noir pruži ruku. Gelb je gledao u ruku par sekundi sa oklevanjem ali je prihvati. –Ja sam Gelb – rekao je ozbiljno – ali o čemu… – Gelb, drago mi je – prekinu ga Noir, još uvek se trudeći da govori tiho – oprosti što sam te onako smotao sa ulice, ali u ozbiljnim smo govnima. Vidim da nisi odavde. Pozabavićemo se ličnim pitanjima kad budemo bili na sigurnom.
-Znao sam da je ovo mesto nekako jezivo zbog nečega – govorio je satirista – mislim, ne samo zato što je pusto…
-Gledaj – Noir će – VPO je skraćenica za „Vojni Progresivni Odred“, a zovu ih ‘Bezbojnici’. U suštini, to je vojna organizacija odnosno odred na svetskom nivou koji se bavi istrebljivanjem vernika, mislilaca i filozofa i svih ekscentrika uopšte. Umetnike ubijaju selektivno. Osnovani su od strane svetske vlade, negde u dve hiljade pedeset drugoj…
-Ček’, ček, ček! – prekinuo ga je zabezeknuti Gelb, glasno šapćući – stani, kako bre?! Pa zar nije dve hiljade dvadeseta? Tako je bilo kad sam ja poslednji put proverio!
Noir je delio Gelbovu zbunjenost. Brujanje letelice je postajalo sve glasnije, praćeno lutajućim reflektorom.
-Prijatelju – tiho je rekao, pomerivši se dublje u ulicu – jesu te tek sad odledili? Pa, kako god bilo, evo vesti za tebe: sada je dve hiljade šezdeseta godina posle Hrista.
***
Kao kad te neko gađa grudvom u glavu posle izlaska iz tople kuće u zimski dan, tako je i sad Gelb dobio isti tretman.
Šta je sve što jeste, a što nije, to je bila neodređenica između pitanja i odgovora.
Ali nije smeo pokleknuti mišljenju sve dok ih Noir nije odveo na sigurno, kroz splet mračnih ulica, pri tom se krijući iza raznih vozila i čudnih građevina kad god je bilo potrebe da ih ne bi leteći reflektor otkrio u svom bežanijskom podvigu.
„Ako je sve ovo zaista budućnost, onda nemam komentar“, prošlo mu je kroz glavu čim su stali kod jedne u zid zgrade ugrađene, piramidalne, žute naprave glatkih zidova sa jednim otvorom u sredini; Gelb pomisli da je sanduče u pitanju.
Noir mu je objasnio da je to jedna od mnogih kanti za otpatke, koje su reciklirale za deset sekundi bilo koji odbačeni predmet, izbacujući ga nazad kroz otvor.
Uglavnom bi to bile lične, nekrupne stvari raznih materijala, poput escajga, čaša, šolja, garderobe, svezaka, olovaka, pribora za ličnu higijenu… Bilo šta što može proći kroz otvor i izaći kao novo na drugu, donju stranu.
Noir, dok su u sledećem momentu bili zavučeni pod jednim kamionetom (Gelbu je izgledalo kao džinovska, lebdeća strelica za pikado) je počeo da razlaže dalje korake.
-Gelbe – govorio je, pomolivši glavu ispod vozila na svakih pet sekundi – na moje desno je šaht od kanalizacije…
-Opa, zar je kanalizacija preživela budućnost? – komičar ga prekide – Znaš da su Rimljani imali kanalizacioni sistem?
– Slušaj me pažljivo – Noir uzdahnu – moramo da otvorimo šaht i da se spustimo dole i da pritom budemo dovoljno brzi.
-Je l’ možda neka UEB centrala tamo dole? – podbadao je Gelb.
-UEB? – Noir ga mrko pogleda – daj da pogodim: Ujedinjeni ekscentrici budućnosti? – Da – Gelb se kikotao – bravo, brate.
– Ovo je ozbiljna stvar, čoveče, i prekini da se zajebavaš! Sad zaista nije vreme za to. E sad, ovako…
Ponovo je provirio, pogledavši ka nebu. Svi zvukovi letelice su prestali još pre dva minuta. Gelb predloži da izađu.
-U redu – Noir će – sad ili nikad.
Na njegovu komandu, obojica se otkotrljaše na svoju stranu, hitro su ustali i doleteli do mesta. Šahte su u budućnosti izgledale kao nacrtani kvadrat na betonu.
Međutim, kao za inat, upravo iznad njih se uključilo snažno, belo svetlo, uz odužen, grub, metalan zvuk, nalik škripanju enormnih, titanijumskih vrata ili poput vanzemaljskih letelica iz Rata svetova. [1]
-U kurac! – Noir će, tražeći nešto po šahti – Pomozi, pobogu!
Gelb takođe stade nasumično pipati po celoj površini, sve dok se vrata ne otvoriše, kliznuvši u levu stranu. Polukružne merdevine se odmah osvetliše celom svojom dužinom, isijavajući prijatnu narandžastu svetlost.
-Nemamo vremena da se divimo dizajnu i ostalom! Upadaj! – viknu Noir.
Gelbu nije trebalo dvaput govoriti; odmah poče silaziti niz metalne merdevine, završivši u dugačkom hodniku tunela lučne tavanice, na kojoj su bile postavljene dugačke neonke. Tunel je delio tanak, prljavi potok koji je davao kanalizaciji prepoznatljiv miris. Ubrzo je i Noir sišao, odmah nakon što je zatvorio šaht.
-Šta sad? – pitao je Gelb – Je l’ tvoja mala baza otkrivena?
-Nadamo se da neće ništa biti – tešio se on, brišući čelo – ali nije ovo samo moje. Ima nas još ovde.
-U redu – kazao je Gelb – i šta sad? Nekako sam prebačen u budućnost bez obzira što je putovanje kroz ‘vreme’ apsolutno nemoguće, ali evo me… Sjajno. Valjda mi možete pomoći, zar ne?
Noir je odmahivao glavom, gledajući gore u otvor.
-Ne znam šta da ti kažem, ali da si jedan od nas, jesi – reče – komičar si, zar ne? Ili glumac?
-Ovo prvo – odvažno je odgovorio.
-E pa, Gelbe, tvoja sorta je u ovoj godini istrebljena – Noir je pričao – zato što je kvalitetan komičar hrabar čovek koji priča istinu u sobi u punoj kukavica, a istina je uvek komična, još kad se dotera sa neozbiljnošću i nonšalantnošću, i eto, svi shvataju laž ozbiljno dok se istini smeju. Što dublje, to smešnije. – Znam, znam – snuždeno će on – dakle, tako stoje stvari. – Da, ali, kao što rekoh, nisi sâm – Noir mu je pružio ruku – dobrodošao u klub.
Pošli su putem desno od narandžastih merdevina i posle dva minuta koračanja skrenuli u prolaz sa desne strane, našavši se u uskom, zamračenom hodniku od kaldrme. Kada su prošli kroz njega, bili su u praznoj, većoj prostoriji sa dvoja vrata.
Noir priđe levim i pokuca u specifičnom ritmu pa se odmače. Prvo se ništa nije dešavalo, zatim ih neko otvori. Pored štoka se pojavila glava devojke potpuno bele kose, tirkiznih očiju i rumenih obraza.
-Pobogu, Noire, gde si dosad?! Umresmo od brige! – rekla je, zagrlivši ga – A doveo si i novog člana! Odlično!
-Da, pa – Noir će, okrenuvši se Gelbu – Blanš, ovo je Gelb. Gelb je komičar.
Blanš pruži ruku Gelbu, koji je odmah prihvati.
-Gelb, drago mi je. To jest, možda i nije. Sve je ovo horor za mene – rekao je, pustivši joj ruku. Blanš zatrepta, pa jače porumene. – Ah, zar ne znaš šta se događa? Izgledaš veoma zbunjeno i uplašeno – kazala mu je, gledajući ka vratima – ma, hajmo unutra. Ovo vreme jeste strašno. Užas-lužas!
-Haj’, brate, ima nas još – govorio je Noir, pokazavši rukom da uđe – sve ćemo ti reći. Upadaj.
-Da li imate kolače od badema sa vanilom? – pita Gelb.
Noir ga iznenađeno pogleda.
-Da, jebote – odgovori – kako znaš?
[1] film po knjizi Herberta Velsa iz 1898. godine. Prvi snimljen 1951. a drugi 2005. godine, u kome glavnu ulogu tumači poznati sajentolog.
