2. poglavlje
Enterijer jazbine ekscentrične družine beše zapravo jednostavan; hodnik belih španskih zidova i niže tavanice, na kojoj su bile zakačene LED plafonjere.
Noir, Blanš i Gelb su izašli u poveću kružnu prostoriju koju su zvali štab. Unutra je, za velikim trouglatim, sivim stolom, sedeo ostatak ekipe. Jedan oniži tip sa dugom kosom i prstenom na svakoj ruci je ustao i pozdravio se sa Gelbom.
-Ćao,ćao – reče – ja sam Rot. Drago mi je da imamo novog člana. Noire, brate, bio si u pravu! Stvarno si našao neko novo lice!
Gelb se upoznao sa Rotom, koji je bio pesnik i harfista. Prišao mu je i drugi čovek, oko trideset pet godina, predstavivši se hrapavim glasom kao Blau.
-A čime se ti baviš? – Gelb pita.
-Slikar i fotograf – Blau će – kako si?
-Uh, ne znam – odgovori on, slegnuvši ramenima.
I zaista nije znao kako se osećao. Prosto je hteo da se sve to završi. znajući da u takvoj budućnosti nije hteo živeti; suicidalne ideacije su mu pokucale na misaona vrata.
Blanš i Noir su se pojavili u njegovom vidokrugu, sevši za veliki trougao od stola.
-Gelbe, sedi.
-Mislio sam da će vas biti više – prokomentarisao je dok je zauzimao mesto.
-Ah, ostali su na spavanju, ali ne brini, mnogo nas je više od četvoro – rekla je belokosa devojka.
-Da. Blanš, Noir, Blau i ja smo ostali budni. Pričali smo o raznim temama kad je Noir dobio neki predosećaj da treba da obiđe okolinu – Rot je govorio – rizik je bio veliki ali se isplatilo.
Gelb malo porumene, pogledavši u Noira, koji je seo do njega.
– Pa, koliko vas je sad ovde?
-Sa tobom nas sad ima tačno šezdeset – odgovori Noir – a to je fin broj. Inače, Gelb je komičar.
Rot i Blau klimnuše glavama. Obojica su izgledali zadovoljno. Gelb pogleda nalevo, malo iza Blanš, primetivši lučna vrata. Blanš se nasmeši.
-Tamo je ostatak naše baze – rekla je – svakako ćeš videti.
A i moraš negde prespavati.
-Tebe nisam pitao… – Gelb poče.
-Koji je moj fah? – dopunila je – Ja sam organista.
-Virtuoz – dodade Blau – odlična je. To moraš da čuješ.
Blanš pocrvene i Noir se ubaci u priču.
-Dobro, ljudi, haj’ da se pozdravimo. Ujutru ćemo se videti. Gelbe, pokazaću ti sobu gde ćeš boraviti.
On svima požele laku noć, pa ode za Noirom u drugi hodnik. Skromna sobica sa parketom i niskim stolom i krevetom ga je vratilo u njegovo vreme. Već je osetio nostalgiju.
-Raskomoti se – poručio mu je Noir – doneću ti one kolačiće od badema što smo spominjali.
-Hvala – odvrati Gelb, gledajući kako se crni mantil vijori i izlazi iz sobe.
Skinuo je garderobu i legao, osetivši poslednji udarac umora.
Gelb je samo sanjao nekakav beli blesak te se trže. Uspravljen, gledao je oko sebe, videvši da je još uvek u sobi podzemlja budućnosti.
Na stočiću do kreveta se nalazila tacna sa okruglim, malim pecivom mirisa badema. Na dodir, bilo je mlako. Gelb uze tanjir u ruke kad se začulo kucanje na vratima. Pomislivši da je Noir, nije se obukao pa je prosto pozvao posetioca unutra.
Vrata su se otvorila i Blanš uđe. Gelb pocrvene te se brže pokrio preko nogu. Devojka se nasmeši, koliko je mogao videti pri slabom svetlu neonke na zidu.
-Dobro jutro – pozdravila ga je – kako si spavao?
Donela sam ti malo kakaâ.
Pružila mu je toplu šolju, na šta se Gelb zahvali.
Blanš sede na stolicu, odmeravajući ga.
-Ovaj… – reče on, umačući kolač – koliko je sati?
-Šest desetina jutra – odgovori – rano je. Mislila sam da još uvek spavaš.
-Šest desetina jutra? – ponovio je – Šta to znači?
-Ah, da, Noir mi je pominjao da nisi iz ovog ‘vremena’ – govorila je – šta se desilo? Kako si dospeo u ovaj grad?
Gelb popi gutljaj kakao-napitka.
-Nemam pojma – reče – veruj mi da sam se samo pojavio u jednoj od zgrada i da sam sišao dole na ulicu.
-Zgrada je bila prazna, zar ne?
On klimnu glavom.
-Da, mada Noir je rekao da si spomenuo da si iz prošlosti… Kako? Jesi zaista bio u nekoj hibernaciji ili…?
-Samo sam se našao u tom nekom praznom stanu. Valjda sam se teleportovao.
-A pre toga? – ispitivala ga je.
-Šetao sam ulicom, nešto mi je palo na glavu, toga se sećam, i verovatno sam se onesvestio.
-I nekako napravio skok u dve hiljade šezdesetu?
-Izgleda, iako mi je sve još uvek neverovatno. Ali, još uvek sam ovde, je l’?
Blanš uze jedan kolačić.
-Šta je šest desetina jutra? – pitao je – Ovde merite vreme drugačije?
–To bi ti bilo oko sedam i po časova po starom računanju, možda petnaestak minuta manje –Dakle pola osam? – Pa, tako, možda sedam i dvanaest – izračuna Blanš.
Sedeli su u tišini. Gelb nije znao šta će sa sobom i gde da ide, da li…
– Ma mora da postoji neki način! – uzviknu – Ako sam mogao dospeti ovde, mora da ima načina i da se vratim!
-Valjda… – ona će – samo još moramo da saznamo kako si dospeo ovde. – Da, samo…
Gelb je legao. Želeo je da ne ustane.
-Šta planirate sa mnom? – pitao je.
-Što se mene tiče, možeš da ostaneš. Ali, ako zaista želiš da se vratiš, pa… Ne znam, kako ti hoćeš. Idi ako želiš, ali ćeš verovatno poginuti.
Komičar se dade u razmišljanje. Više ništa nije bilo smešno. Činilo mu se kao da sve ovo može biti nova šansa, novi početak samo negde i nekada drugde.
-Zar se vi svi nonstop krijete?
-Da – rekla je Blanš – VPO imaju uređaje koji detektuju i skeniraju rad moždanih talasa, i ako konstatuju da je neko iznad ostalih, u gama režimu svesti, odmah ga privode i, pa… Ne znam dalje. Ali sigurno da je smrt u pitanju ako ne uspeju da ga promene.
-I ovako živite, krijući se kao pacovi u kanalizaciji? Zar ne postoji neki otpor? Kakva je vaša strategija?
-Uvek skupljamo nove ljude – kazala je – ali sve nas je manje. – I kako ćete se boriti protiv ovog VPO? Kad je sve to počelo?
-Iz koje si ti godine? – pitala je.
-Dve hiljade dvadesete.
– Sedam godina nakon toga, počelo je iznenadno zatvaranje svakog ko nije bio neoliberal, ko je poštovao bilo šta tradicionalno, ko nije mislio kako mu glavni mediji i režim diktiraju. Sve je počelo sa jednim kanadskim psihologom koji je kritikovao levicu, ali i pomogao mnogim ljudima, naročito omladini… – Kako je društvo reagovalo na to? – Gelb se pomalo brecnu – Šta je bilo?
Blanš se uozbilji.
-Društvo nema pravo da reaguje, Gelbe – reče ona.
On se umiri, opustivši ramena. Sve mu je bilo jasno.
-Dakle, vi ste svi ovde desničari? – pitao je.
Ona odmahnu glavom.
–Ne, možda su petoro ljudi ovde ful desničari. Svi ostali su centar-desno ili centar-levo.
-Niko nije ekstremno levo? Kakva ironija, s obzirom da ste svi umetnici i akademici. Jedna od najliberalnijih sorti ljudi.
Blanš zabaci kosu. Osmeh joj je titrao na licu. –Vidi, moram ti reći nešto što verovatno nisam, a ni Noir.
–Noir je demokrata? – u polušali će on.
-Socijaldemokrata – vedro je odgovorila – nisi loš. No, ono što sam ti htela reći da smo skoro svi ovde na spektru. Barem sedamdeset pet posto našeg pokreta.
Gelb se promeškolji. –Političkom spektru ? To sam skapirao.
-Ne, onom neurološko-psihološkom – reče Blanš – hoću reći da smo svi autisti. –Stvarno? – Gelb je trljao bradu – ali ne delujete mi bolesno.
–Autizam[1] nije bolest, Gelbe – ustala je – zaista se ne može reći da jeste. Da budem precizna, Asperegrov sindrom definitivno nije bolest niti poremećaj. To je retorika Bezbojnika! Sve su nas etiketirali kao bolesnike ali pošto konvenvionalna medicina ne vidi rešenje za nas, bili su doplaćeni da sprovedu ‘istraživanje’ koje zastupa da su svi nivoi autizma neizlečivi i da su autisti potencijalno opasni po sebe, okolinu i svet.
-I onda je počelo istrebljivanje… – Gelb je klimao glavom – uh, teška stvar. – Dabome – naslonila se na zid, zagledana negde iza njegove glave – mnoge knjige su spaljene, cedeovi, slike, memorijske kartice, kompjuteri i ostala informaciona tehnika i sredstva, zajedno sa imovinama onih nepodobnih.
-Tradicionalista i konzervativaca?
-Postoje loše i dobre tradicije – nastavila je organistkinja – one loše treba ili promeniti ili odbaciti, a one dobre zadržati.
-Pravo u centar – zaključi komičar – ja ne znam u šta bih se svrstao.
I sad, pretpostavljam da su zadržali sve one leve akademike koji pašu vlastima, naučnike, od umetnika samo određene škart muzičare i verovatno glumce, zar ne?
Blanš klimnu glavom. –Tako je. Glumce koriste za snimanje propagandnih filmova i pornjave.
-Pornjave? – zbunio se – U državnoj produkciji?
-Da. Nekrofilske, zoofilske, pedofilske, zajedno sa onim standardnim heteroseksualnim, homoseksualnim i onih sa trandžama. Svi bolesnici su dobili svoja prava i zaštitu. To sve se pokazuje u školama, na TV-u redovno, eh… –Šta misliš o transvestitima?
-Žene imaju dva iks hromozoma, muškarci imaju iks i ipsilon, i sve dok se to ne promeni, ostaješ onakav kakvim si se rodio – govorila je – bivši muškarci su samo kastrirani tipovi koji se dopinguju estrogenom. Toliko o tome.
Gelb slegnu ramenima. Iako je njegovo vreme bilo takvo da se žalio što se nije rodio ranije, ovo ovde gde se nalazio je bilo neuporedivo gore. Stariji ljudi su u pravu, pomislio je, kako vreme ide, ipak je za nijansu gore nego u prethodnom periodu, barem na tom socio-duhovnom nivou.
-Znači, levičarski fašizam i tehnokratija, a? – zaključio je – Ako je sve tako, bolje da ste me ubili.
-Nemoj tako – Blanš sede pored njega – život a i cela istorija je smena dobrog i lošeg. Bude malo dobro, pa onda sranje, pa opet dobro, pa opet sranje… i sve tako.
-Ali nešto mora da preovlada – dodao je on – znaš kako kažu, „sve što je dobro, kratko traje“.
Blanš slegnu ramenima, oborivši pogled.
-Pa, ima istine u tome – uzdahnu – bar na ovom svetu.
Ćutali su, smazavši ostatke kolačiča od badema i vanile.
-O detaljima možeš da porazgovaraš sa Noirom i Kaprijem – kaza – Noir je katolički sveštenik, a Kapri sociolog. Oni bi ti sve ovo ludilo objasnili bolje od mene. Idem sad. Ostaviću te da se obučeš.
[1] o autizmu se može izložiti dosta definicija, ali prikladna u ovom kontekstu je od Milana Vujaklije: „Pretežno razvijen fantastičko-sanjalački unutrašnji život, nasuprot poslovanju i učešću u životu spoljašnjeg sveta.“ (Leksikon stranih reči i izraza, izdanje iz 1970. godine)
