3. poglavlje
Gelb je ušetao u takozvani štab, trudeći se da izgleda opušteno. Držao je ruke u džepovima jakne.
Štab je bio krcat. Izbrojao je tačno šezdeset ljudi, koji su ga pogledali maltene istovremeno. Pomalo nervozan, zamislio je da su mu publika što ga malo opusti, te se nasmešio, sklopivši ruke. –Zdravo svima – poče – ja sam Gelb. Ah, bavim se komedijom, volim Simpsonove i bio sam neko vreme pisac u Saut Park timu, i… –Eh, i njih ubiše – upao mu je u reč jedan tip što je izgledao kao pravoslavni monah – nedostaju mi Trej Parker i Met Stoun. Saut Park je bio tako dobar crtać ali jebi ga, bili su ‘nepodobni’. Jebiga…
-Daj, ne prekidaj čoveka – reče mu Noir – nastavi, Gelbe.
-Pa da, eto, ja sam se nekim čudom božijim našao ovde i ne znam kako da se vratim u svoje vreme, ja… Mislim, nije da mi se vi ne sviđate, i simpatično mi deluje ceo vaš tim, i ako treba, boriću se sa vama za neku bolju budućnost!
Gelb podiže pesnicu u vis ali bez reakcije. Polako je spustio ruku, odmeravajući njihove poražene face.
-Dobrodošao, mladiću – ubacio se jedan čovek što je izgledao kao Mišel Fuko[1] – cenimo svi tvoj entuzijazam, veruj nam, ali gubimo ovaj naš rat. Gubimo nadu.
-Nikad se ne zna – reče crna žena pored njega, jedući krofnu sa tanjira na centru stola – dosad smo pružali fin otpor, sa sve ovo malo oružja i tehnike što imamo.
Blanš je sedela pored nje, odmeravajući ga; Gelb joj namignu, ali onda se seti da stoji pred šezdesetoro ljudi.
-Znaš li Gelbe da je filozofija zabranjena i svaka religija ukinuta? – dobacio mu je proćelavi starac što je sedeo pored Noira – Evo, ja se bavim religiologijom i grize me što je svet ovako sjeban. Inače, moje ime je Kapri. Drago mi je što si ovde. Sveža krv je uvek potrebna.
Gelbu tada prođe kroz glavu ona masivna zelena mašina što stoji u centru grada.
–Da, hteo sam pitati šta je onaj zeleni kvadar, kocka, šta li je već – želeo je da zna – čim sam pogledao kroz prozor u toj zgradi gde sam prvo bio, ugledao sam to.
–To je generator – odgovorio je Noir.
-Zaista? I on napaja ceo grad?
-Da – nastavio je Noir – u suštini, to funkcioniše ovako: ljudi kad hodaju, trče, otvaraju vrata, voze bicikl ili neko drugo vozilo, skaču, ili kakve god kretnje i radnje da vrše, sva ta mehanička energija se kreće u formi vibracija i skladišti se u tom kvadru, koji je upija poput sunđera i proizvodi struju i prenosi je celim gradom.
-Odnosno, novajlijo – ubacila se riđokosa žena pored Kaprija – taj kvadar se zove voltron i on funkcioniše kao transformator i transformisanu mehaničku energiju u električnu šalje dalje kroz podzemne srebrne cevi vrlo velikom brzinom, a te cevi povezane su sa svakom zgradom i mini generatorom unutar svake gradske jedinice i strujne instalacije.
-Ali kako… – mislio je naglas ali ga je prekinula. – Kako se prenosi mehanička energija? Ceo grad, svaka građevina i sam asfalt imaju umrežen sistem senzora za kinetičku energiju i oni prenose talase dalje. Ako bi, recimo, neko došao i udario direktno u voltron on bi samo apsorbovao snagu udarca.
-Dakle, sve dok je ljudi ima i struje?
-Tako je – odgovori Noir – čak i da svaki građanin ostane unutra u svojim domovima, tamo su senzori takođe.
Gelb se seti i onih sofisticiranih uređaja na zidovima zgrada što su perfektno reciklirali sve što može stati u njih, pomislivši da budućnost ipak ima neke pozitivne strane.
-A ako bi neko možda uništio voltron? – Gelb je stezao svoje mišice. Noir se osmehnuo. –Eksplodirao bi kao nuklearka što je Nagasaki zbrisala. To nam je plan.
-Da nije to malo… radikalno? – Jeste, Gelbe – ubacio se Rot – ali moraš shvatiti da je to jedini način i prvi korak ka boljem svetu. Ovo ludilo zahteva drastične mere.
-Dobro – složio se – kako? – Imamo solidan plan za to – reče Noir, i u tom momentu su se čuo topot koraka, potom podrhtavanje. Svi smesta ustaše, baš u čas kada je nekakva vrsta specijalne jedinice reflektujućih metalik uniformi provalila unutra, počevši da bije i ubija.
Podrhtavanje se pojačalo i iznenada se ceo plafon štaba obrušio, otkrivši VPO letelicu. Isti metalni urlik je odjeknuo u Gelbovoj glavi. Začkiljio je pod snažnim reflektorom dok mu je ledeni znoj curio niz lice.
A onda se onesvestio.
[1] Mišel Fuko (1926 – 1984.) – francuski filozof, književnik i pedofil
***
-Ne! Ne! Bitte nicht! – vrištao je. Našao je sebe u ležećem položaju i ležao je na nečemu mekanom. Oči mu behu zatvorene i sa mukom ih je otvarao. Čuo je glasove.
-Gelbe! Gelbe! Oh, budan je! Oh, danke Gott! Nakon toliko vremena! Oh! – slušao je ženski, poznati glas.
Uspevši da otvori oči, nad njim se nadvila… njegova supruga.
-Helen? – izusti. Grlo mu je bilo tako suvo.
Osvestivši se do kraja, shvatio je da je u bolničkom krevetu. Njegova žena Helen ga je grlila.
–Ljubavi, vode – prostenja joj. – Naravno! Evo! – Helen uze bokal sa vodom i sipa mu malo u čašu. Gelb popi sve na eks. Nikad nije pamtio toliku žeđ. – Helen, šta se desilo? Što sam u bolnici? Čekaj, koji je dan? – Oh, bebo, bio si u komi! – kaza mu razdragano, stežući mu šaku – Evo, devet dana danas. Našli su te u Kantovoj ulici. Palo ti je parče fasade na glavu! Oh, dobro je što si živ! Bila sam tako zabrinuta da li ćeš se probuditi ikada više ili da li ćeš ostati zdrav čak i da se osvestiš! Uh… Ali sve je dobro što se dobro svrši!
Gelb pogleda na zidni kalendar sa slikama badema i vanile; godina beše ista. Pred očima mu sevnuše scene futurističke distopije. Otkačivši se od aparata, uspeo je da ustane te je prišao prozoru.
Padala je kiša.
VREMENA ČUDESA
Nije se rodio ko je narodu ugodio, i ta izreka je potpuno tačna. Ali šta da se radi? Nije se rodio ni taj koji će svet spasiti.
Darija (30) bi se verovatno složila.
Njen muž i roditelji su bili zahtevni i nezadovoljni šta god učinila.
I ona je svima udovoljavala, trudeći se da bude fleksibilna, ali nije vredelo na duže staze.
„Zašto si čupava? Kakav je to friz?“, „Mogla bi malo da smršaš“, „Zašto ne lakiraš nokte u drugu boju?“, „Kad ćeš da dobiješ dete?“, „Zašto si se toliko zadržala danas?“ Bla, bla, bla…
Sve dok Darija nije prelomila („E znate šta? Boli me materica za sve vas!“) i nije je više zanimalo niti je ikada znala šta više hoće od nje, te je otputovala daleko. Prvo u Norvešku nakratko pa je završila u Slovačkoj, u Trenčinu.
Može se reći da se bežanija isplatila i niko je više nije uznemiravao. Jedino je ostala u kontaktu sa svojom drugaricom Mačikom.
-Oh, Mači – telefonirale su jednom prilikom – zavidim ti na tvom skladnom i harmoničnom braku i porodici. Eh, da sam ja imala decu… A oni su glavna karika braka.
-Ma ne brini toliko – tešila ju je Mačika – sve dođe na svoje, Darija.
– Lako je tebi… – produžila je Darija – lako je tebi tako govoriti kad sve imaš, kurvetino!
I onda agresivno spuštanje slušalice. Ponovo okreće broj.
-Oh, Mačika, oprosti, nisam htela to reći – izvinjavala bi se – voliš li me, zar ne? – Ma volim te, Darija – odgovori Mačika – nisi ti toliko kriva što ti je život sranje.
Tako bi to bilo.
No, život u Slovačkoj joj postade posle par meseci udoban. Radila je kao sobarica u hotelu, kuvala za sebe i ponekog jebača kad bi svratio. Uvek je imala po dva-tri jebača. Jedan jebač je glavni, pa ima i rezervnog, dok je treći, plan C tj. rezerva rezerve.
A jebača nikad dosta, zar ne?
***
Ipak, u to neko vreme, pošto se privikla na nov život, a jedina konekcija sa starim beše njeno prijateljstvo sa Mačikom, počeli su da je opsedaju snovi. Naravno, sanjala je i pre toga, međutim, ovi snovi behu vrlo upečatljivi i… novi. Privlačno-morbidni.
Ne, ne, možda ne baš tako užasni, rekla bi Darija, premda dovoljno nezaboravni i odbojni u isto vreme. „Kako to? Odakle da sanjam ovako nešto?“, pitanje bi je kopkalo iznova i opet.
Prve noći, vrativši se sa posla, stropoštala se na krevet od umora i pre nego što je zaspala, uspela je skinuti brusthalter i ostalu odeću, pa odluta na kratko astralno putovanje, ili klizanje, kako je Mačika to nazivala.
Ide Darija stazom posutom krupnim šljunkom sivo-bež nijansi, gazi laganim, bezžurbenim korakom. Vremenske prilike, srazmerne tlu, nisu bile ništa vedrije: sivo-belo nebo, oblačno ali suvo. Hladan vetar se dao osetiti i prijao je.
Ne zna gde je, i vidi pred sobom prugu. Beše to od onih mesta što je moglo biti bilo gde. Da li je Slovačka, Nemačka, Kanada, Alžir… Nije bilo vidno niti previše bitno.
Čelične šine pred njom počinju podrhtavati. Vibracije su se širile celim tlom. Pogleda u stranu i ugleda voz, bez nekih specifičnih oznaka i karakteristika, kako samo juri ka njoj.
Zakoračuje na šine, ne znajući zašto, možda i misleći da joj ništa neće nauditi, svesna da je sve samo san. Svakako, voz je udara i tu se uz vrisak budi.
Tako je prošla ta prva noć. Došla je druga sa istim snom: isti motivi i detalji, tajming, boje, osećaj. Isti ishod. Sve je tako realistično, kao da će se, razmišljala je, možda uteloviti u javu. „Besmislice“, govorila je sebi, „proći će i to“.
Nakon nedelju dana, nije se ipak mogla izboriti sa sobom te je posetila psihologa.
-Dobar dan. – Dobar dan. Sedite, molim Vas.
Darija seda. –Je li ono na zidu, izvinjavam se, slika dr Bernarda iz Hipnotizera [1] ?
-Da, jeste – odgovori psiholog – samo se Vi opustite. Tako. Kažite, šta Vas muči. –Pa, znate, doktore, imam jedan san, koji sanjam non stop. –Dobro. – Da, i ovaj, ja… dakle, nikako ne mogu da prestanem. Uvek mi dolazi isti san.
-A ha – nonšalantno će on, ali profesionalno i hladno – pa dobro, o čemu se radi kad sanjate? Kako se osećate tad?
-Pa ne osećam se bog zna kako – odgovori Darija – ali uvek me u snu voz udari, ja sam pre toga kod nekakve pruge, želim da je pređem i onda naleti taj voz. I tu se, naravski, budim. – Mhm – psiholog nešto zapisa u svoj notes – a, da Vas pitam, Darija, imate li često seks?
– Molim? – iznenađeno će ona, porumenevši – Kakve to veze ima?
-Možda taj voz što Vas udara simbolizuje želju za moćnim, sposobnim, snažnim falusom koji Vam fali u životu – obrazložio je – koliko spavate, inače? Nemate insomniju?
-Nemam – otužno je kazala, uz uzdah – mislila sam da ćete mi pomoći, a Vi me zajebavate.
Psiholog, crnokos lik smeđih očiju, polako ustade i priđe fioci, vadi iz nje bočicu pilula, te joj pruži. –Uzimajte jednu dnevno – odsečno je naložio. Darija je piljila u bočicu. –Nisam znala da su psiholozi dileri lekova. Mislila sam da ću možda morati sa receptom u apoteku – kazala je – šta je ovo? Triptofan? Serotonin? Melatonin?
– Da. Možete li, molim Vas, izaći, Darija, pošto imam sad zakazano sa drugim pacijentom. Za koji minut.
Ona klimnu glavom.
-Ne brinite, na liniji smo, a i već smo zakazali termin za sledeću sedmicu. Okej? – U redu – reče te izađe.
Odmah je popila jednu.
-I onda mi je samo dao ove lekove – Darija je ispričala drugarici Mačiki – to je tô. Kako si ti?
-Dobro sam. Sve po starom. E, danas sam konačno zalila one ruže u bašti, da ih malo osvežim, i dala sam im đubrivo.
-A ha. – Ništa, šta ćeš. Pij te tablete pa ako pomogne – pomoglo je. Mada meni se čini da ti ih je dao jer je želeo da skrati sesiju. Antidepresivi, zar ne?
-Da. Mislim, koliko znam, CukerBer je antidepresiv.
-I to vrlo jak, koliko ja znam – Mačika će.
-Mačika? – Hm? – Šta misliš, odakle to? – Darija je umotavala kabal telefona oko prsta – Evo sanjam isti san već jedanaest dana za redom. To mora imati neko značenje, ne?
-Sigurno da ima – odgovori Mačika – ali definitivno nije ono što ti je psihić rekao.
Smeju se.
-Pa, idem, bebo – Darija će – radim drugu smenu danas. Čujemo se.
–Hajde, onda. Srećan rad!
Prekid.
***
Uveče, došavši kasno sa posla, Darija se samo raspremila, istuširala, obukla spavaćicu, oprala zube i legla, zaspavši skoro odmah.
Shvatila je da je u snu čim je poletela preko zgrada, kuća i šuma, završivši u magnovenju ispod veoma čiste reke pa se ponovo vinu u vazduh. Iznenada se zaustavila kod dvoje ljudi što su stajali ispred kola, svađajući se oko nečega. Mahali su rukama i ekspresivno gestikulirali ali uporno nije bila u stanju da čuje i razume o čemu se radi, kao da je nekakav vanzemaljski jezik bio u pitanju.
Posle nekoliko momenata, seli su u auto, zaleteli se ka šinama koje je tek tad ugledala i opet u magnovnju, voz je munjevitom brzinom projurio i udario i te ljude u autu.
Šokirana, probudila se uz odskok. „Šta je sad ovo“, u sebi će, „nisam ja više?“
Bilo je lakše ovoga puta biti samo posmatrač umesto akter.
Za taj par koji je videla niti je marila niti znala ko su.
Premda, čemu sad to? Ljudi neznanci u snovima su nešto zanimljivo ali i uznemirujuće. Hoće li ih tek upoznati?
Ustala je i umila se, setivši se da ima slobodan dan dok je zatezala venecijanere, puštajući jutro da uđe.
-Zar te baš niko ne zove? Ne brine? Ti onda zaista živiš novim životom, Dari.
-Pričaj mi o tome, Mači.
Telefoniranje je nekome posao, nekome hobi.
-Kako si? – upita je Mačika – Treba li ti nešto? Znaš, razmišljala sam da te posetim. Hoćeš se zadržati u Slovačkoj? – Zasad da – odgovorila je Darija – slobodno dođi, ako hoćeš. Nego… sanjaš li možda ti nešto?
-Ne baš. Mislim, ne sećam se. Nisam vidovita kao ti.
-Sad me već zezaš. Ali, razumem. Verovatno zvučim smešno, znam. Koliko još možeš da pričaš? – Možda još par sati. Što?
Darija se nasmeja. – Volim tvoju duhovitost – reče, slušajući Mačikin kikot sa druge strane.
-Darija? – Hm? – Mislila sam da te pitam… nemaš suicidalne misli?
– Nemam – kazala je kao iz topa.
Mačika odahnu. –U redu. Nadam se da nećeš učiniti nešto glupo, znaš… – Na primer?
-Da se baciš pod voz?
-Neću. Obećavam.
***
Dva meseca kasnije, Darija je pošla sa dečkom do jezera Grunglas, nedaleko od češke granice. Pošli su autom, novim volvom, i stali u jednom momentu da se odmore.
-Uh, Štefane, pa mi već tri sata putujemo – žalila se – dobro da smo malo zastali.
-Pa da, mora se malo razmrdati – odgovori Štefan – ja sam se sav ukočio. – Kad ćemo stići? Koliko nam je ostalo?
-Oko dvadeset kilometara – Štefan je grickao čips od banane.
Darija se odmače od volvoa pa ga stade zagledati.
-Hmm… Možda…
-Možda? – Valjda, šta znam, valjda – Darija je špekulisala – da ga obojiš u žuto. Ili belo sa žutim trakama, ili žuto sa belim prugama napred na haubi. A?
Štefan ju je posmatrao sa neodobravanjem.
-Darija, ti me opet podbadaš kao sinoć – reče – treba sad ponovo da se raspravljamo oko gluposti? – Nije to – ona će – ali, samo, mogao bi da nekad uvažiš moje mišljenje za nešto. Šta kažeš?
-Ne mislim da farbam auto, zaista. Nema potrebe – obrusio je – U redu? – Da, dobro. Fašisto.
Štefan frknu. – Fašisto? – podiže glas – Šta sad fašisto? Ti mene stvarno podjebavaš.
-Okej, okej, daj da nastavimo put, može? – sela je nazad u kola i zatvorila vrata. – Ja vozim – kaza Štefan.
-Ne, bolje ja – frknula je – ti si dugo vozio.Umoran si.
-Hvala što brineš, ljubavi, ali dobro sam. Hajde, premesti se.
-Insistiram. Sedi na suvozačko – insistirala je.
Štefan je mrko pogleda. – Dobro! Hajde, vozi. Ne znam šta ti je danas, zaista.
Ljutito je seo pored i zalupio vratima.
Darija nagazi i posle par desetina metara, auto odjednom poskoči i isključi se. – Šta je sad?! – Štefan će – Pruga? Nismo je ni primetili. Što li nisu neku rampu ili bar znak stavili pored?!
Zatvorio je vrata. Darija preblede. Stegla je volan i progutala knedlu.
– Darija, nastavi, hajde. Darija! Kreni! Šta ti je sad?!
-U redu – zamucala je. Pokušavši da uključi motor, okretala je ključ ali nije vredelo; volvo beše usnuo.
Štefan tada pogleda na svoje desno, vrisnuvši.
Probudila se u bolnici.
Očima je kolutala na sve strane, shvatajući da je u praznoj sobi. Pogledom je tražila Štefana, ali soba ipak ostade samo za nju.
Osećala je iglu infuzije u desnoj podlaktici, kragnu oko vrata i krupan, mekan, udoban jastuk pod glavom. Bolnica je mirisala na dezinfekciono sredstvo i lavandu.
Svetlo beše prigušeno i prijatno.
Pred očima su joj sevali fleševi celog događaja.
Posle možda par minuta, prijatnu tišinu je prekinulo otvaranje vrata i škljocanje brave. U vidokrug joj je ušao mlad doktor. Ukrstili su poglede. – Darija Šosetan – reče, gledajući karton na dnu kreveta – vidim ovde da si juče stigla. I već gledaš na oči.
Imao je zvonak glas. –Ma, dobro je, dobro je. Ćuti, jedva smo te oporavili – nastavi lekar – možeš li da pričaš? Cervična kičma ti je pola napukla. Imaš vraški dobrog anđela čuvara. Retko ko preživi udar voza.
-Ššš…Šte-e-f-f-faa… – probala je izgovoriti – g-g-gde je… o-on?…
-Volvo i ono što se nekada moglo nazvati čovekom nisu preživeli – doktor je izjavio, pomaknuvši zavesu sa prozora – lep je dan. Nema nešto mnogo Sunca, ali lep je dan. Fin za šetnju. Eh, gospođice-gospođo Šosetan, bogami, đavolski dobar anđeo čuvar! Ej, koje su šanse! Ali ne brinite, bićete kao novi za oko pet sedmica.
Prišao je krevetu, nagnuvši se.
-Treba li Vam nešto? Mogu Vam doneti neku knjigu da čitate. Leva ruka Vam je ostala maltene netaknuta.
Darija stegnu pesnicu, zaplakavši. Lekar se blago nasmeši, brišući joj suze. – Hej, ne brini. Sve je dobro što se dobro svrši. Već sutradan možeš jesti čvrstu hranu, neće biti potrebe za infuzijom. Sve dođe na svoje, Darija.
Nasmeši se, primiče se vratima te ih otvori.
-Koje su šanse…– sebi će u bradu u neverici dok je zatvarao vrata.
[1] „Hipnotizer“ – aluzija na roman od istog autora
NIMFE
U sedam ujutru se zoo šop otvarao, a sada je bilo sedam i deset dok je prodavnica još uvek bila zatvorena.
Unutra bi vladao mrak sve dok neko od zaposlenih ne uključi svetlo, i do tada su, svi osim akvarijumskih riba, bili u polumraku: ptice, glodari i reptili. Doduše, kornjače su imale neonku koja im je slabašno svetlela sve dok su u terarijumu i pošto su hladnokrvne, nisu smeli biti izložene hladnoći.
Kavezi sa papagajima su se nalazili na gornjim policama, a iza njih venecijaneri na visokom prozoru.
Enoš se probudio pre oko sat vremena, osluškujući šta se dešava u lokalu. U prodavnici se moglo čuti samo brujanje filtera za vodu akvarijuma i tihi cvrkut tigrica u snu.
Enoš primeti da je ostatak njegovog malog jata u snu takođe. Onda je čuo otključavanje vrata, pa koračanje, zatim škljocaj prekidača i bi svetlost. On zatrepta, uspravivši krestu.
Ptičije društvo se poče polako buditi. „Konačno“, mislio je Enoš, „bilo je vreme. Kasni petnaest minuta.“
Radnica se približila kavezima i osmotrila ih. Pogledala je pravo u Enoša. – Gde si, papugo! – tepala mu je uzbuđeno – Oh, kako si sladak! Prosto bih te pojela da nisam veganka!
– Papugo – obrati mu se Dara pored njega, proteglivši krila – ova žena je zaljubljena u tebe.
-A ti nisi? – koketno će Enoš. – Da već nemamo crvene obraščiće – rekla je – verovatno bih sad pocrvenela. Kako si samo znao da sam tvoja obožavateljka?
Enoš se zakikota. – Oh, i vi ste budni? – Klaus se oglasio – Sad je baš vreme. – Vreme je za šarmiranje, lenčugo! – uzviknu Aši – To je jedini način da se izbavimo odavde!
– To jeste – složio se Klaus, klimajući žutom glavom – eh, daj te semenke, ženo!
-Ah, kako svi lepo crvkućete! – ciknu radnica. Za par minuta se vratila sa hranom od zrnevlja i semenki, sipavši im sve u njihovu zdelicu pa im je sipala svežu vodu i onda je posvetila pažnju tigricama.
–Ala su iritantne ove tigrice – Enoš reče – ali dobro. To im je u prirodi. –Ućuti i ispravi se, Enoše – Dara će – eno ulazi prva mušterija za danas! I vas dvoje takođe!
Enoš, Dara, Aši i Klaus su stajali na platičnoj grani, trudeći se da izgledaju cakano i šarmantno.
Cvrkut zeba, žamor tigrica i zviždanje nimfi su privukli dečaka koji se zagledao u kaveze. –Ah, simpatičan mali – Dara kaza, počevši da pevuši improvizovanu melodiju – je l’ dobro zvučim? –Vrlo fino – odgovori Klaus – bar meni.
-Za jednog amatera, vrlo lepo to izvodiš – provocirao je Enoš – saš’ ti čut’!
On poče zviždati te mu se Klaus i Aša priključiše. Svi četvoro su pevali nešto svoje i s obzirom da su nimfe čuvene po svojoj vokalnoj virtuoznosti, usaglasiše se u kao nekakav džez kvartet. Improvizovali su i šlagirali pa se posle par minuta dečak raznežio.
-Gle, gle – uskliknu Enoš. –Izgleda oduševljeno – zaključi Klaus, odmeravajući dečaka – valjda će mi danas biti spasa odavde. – Izvini što ti smetamo – Dara je kazala – ko zna…
-Ma jok – branio se Klaus – ne smetate mi toliko.
-… možda nas svih četvoro bude kupio – nastavila je.
-Daj bože – dodade Aši, sišavši do pojilice po vodu.
Dečak gurnu prst kroz rešetke pa pomazi svih četvoro.
-To, mali! – Enoš će – Dame i gospodo, biće da smo uboli džekpot danas! – Voleo bih da kupim sve ove ptice – rekao je dečak za sebe, kao da ih je razumeo – ali nemam para.
–E jebi ga – procedi Enoš razočarano – eh…
-Baš – Aši uzdahnu – taman sam se obradovala.
Iza dečaka se pojavi radnica, predlažući mu pogodne kaveze za nimfe, pritom ga tešeći da ne moraju biti one, može i indijski ringnek ili prugasta tigrica. Mališan samo odmahnu glavom uz obećanje da će se vratiti čim bude imao dovoljno ušteđenog džeparca. Ona ga pozdravi te ode da se bakće oko ribica. –Ne brinite, momci – Dara će – nije sve gotovo! Dug je dan. Gle, nova klijentela. –Rad sa strankama od dvadeset četiri do nule, što se nas tiče – uzviknu Enoš.
-Haj’ bože pomozi – tiho će Klaus pa se uspravi u punoj veličini. Do kaveza je za par minuta došla prodavačica, u razgovoru sa muškarcem i ženom sa psom na povocu.
-…da, da, za vas bi nimfa definitivno bila pogodan izbor. Mazne su i pametnije od većine ptica ali umeju biti umereno glasne kad žele. – To, debela! – Enoš će uzbuđeno – Pokaži kakav si trgovac!
Tad svi četvoro ponovo zapevaše dok su ih ovi posmatrali. Pas odjednom poče lajati.
-Mrš, kerino! – Dara uskliknu – Džukelo! Šta ti znaš!
-Polako, Dara, nemoj tako – Klaus protegli krila – moramo se dobro pokazati, sećaš se? Tako da bez kreštanja, molim!
-U pravu si – Aši će – ali izgleda da im ne smeta.
Bračni par, po svemu sudeći, su delovali zabavljeno, čak je i pas mahao repom. –To, sine – Enoš se radovao – hajde, vadite nas! –Kako lepo cvrkuću i pevaju – žena je progovorila – ali cena za sve četiri je malo… široka.
-Ah, pa, to nije problem – reagovala je prodavačica – možete dobiti popust od pedeset posto za dve ili sve četiri nimfe! Ili može i neka druga ptičica! –Naša ćerka bi trebala imati finalan glas – odgovori otac – doći će ona kasnije sa baleta pa neka vidi, eto. –U redu! Da znate da nimfe vole decu i deca njih! – radnica zatrepta.
-Tako je! – Aši je ciknula. –Sve dok ne pokušaju da nas ubiju – ubacio se Enoš. Troje ljudi odoše do police sa asesoarima za pse. –Ja… čoveče – puhtao je Klaus – ništa, hajde da jedemo. Verovatno će nas neko kupiti jednog dana.
-Da, kada više ne budemo mogli da poletimo – frknuo je Enoš.
– Opusti se, žuti – Klaus odgovori – nemoj odmah sa cinizmom i defetizmom. Ko zna šta sutra donosi.
–Ne znamo – Dara će snuždeno pa skoči do hranilice.
Klaus uzdahnu. – Čudni su putevi božiji.
Klaus se sećao svog prošlog života. Nekada je bio čovek, živeo čovečiji život; da li je to bio čovečanski život, nije mogao oceniti ali sećao se svega. Sva ta sećanja što mu prođoše kroz glavu dok je umirao su ostala i on je sad papagaj.
Kako je njegov duh dospeo u telo papagaja?
Istina, sviđalo mu se da bude nimfa – ptice, većinski, su moralnije od ljudi. Na primer, mnoge ptice su potpuno monogamične i ostaju sa svojim ‘bračnim’ drugom do kraja života, zajedno odgajaju mlade, štite jedno drugo, grade zajedno gnezdo, pa čak i daju, što je skoro neverovatno, imena svojim mladuncima u vidu određenih i različitih vokala za svakog ptića.
Ne samo to: ptice žive kraće, mogu da lete koliko i gde hoće, ne treba im mnogo hrane i vode, ne plaćaju poreze…
Ipak, Klaus je bio svestan mana bivstvovanja kao nimfa. Ponovo je bio u lancu ishrane i vreban od strane jastrebova i orlova, lovokradica, pet-preduzetnika i kuvara australijskih restorana.
Eh, sve uvek ima svoju cenu, mislio je.
Radio je u banci kao momak od dvadeset pete do dvadeset devete godine pa je posle postao pijanista kako je uvek i hteo, svirajući klavir i kontrabas i gde je bio pozivan i gde nije.
Koliko vremena je umirao kada se okliznuo na sapun u kupatilu udarivši vratom u WC šolju, nije znao. Samo film pred očima i onda se našao kao u nekakvom vorteksu, potom splet vanzemaljskih boja, sa završnicom negde u dubinama kosmosa gde je doživeo sa svime što može Boga, ‘glavom i bradom’, čuvši Ga kako ga doziva. Tad se pred njim stvoriše nekakvi zvezdani konstrukti, poput tela, podsećajući na kompleksni kompjuterski čip isprva te onda na lice od isprepletanog tkiva tih svetlećih čestica i moglo se nazreti oko pa onda drugo, no sve što bi se prikazalo njegovim osetima kao da se oformljivalo i rastvaralo istovremeno i sve tako. Klaus tad oseti ogromnu moć, prosto enormnu energetsku, gustu kolotečinu poput struje, toplote, magnetizma, vakuuma, kinetičke i potencijalne energije i možda sve to zaokruženo etrom, ni sam više nije znao šta je to što ga tako pritislo, sve dok ne ču, svuda a opet niotkuda: „Klause, saslušaćeš me. Odlučio sam da se uteloviš u ono što se tebi bude htelo.“
-Zašto? – Klausov um je odjekivao – Dozvoli da budem u ovom stanju bez nekog tela, ovako je neopevano mnogo bolje. – Klause, Moja je Volja da budeš na Zemlji još neko vreme. Dajem ti šansu za ovo, da biraš stvorenje koje ćeš biti. – Ali šta mi sad fali? – Ako ti ne želiš da odlučiš, onda ću Ja za tebe? – govorio je Pantokrator[1] – Nisi spreman za svoju sadašnju formu te ću te poslati u telo ptice.
-Ptice? – ponovi on, pomalo zbunjen.
-Zadržaćeš sva svoja sećanja, tvoja ličnost ostaće netaknuta, samo ćeš postojati u telu papagaja. Ptice su nebeske, plemenite životinje. Seti se šta na Zemlji predstavlja simbol za mir, Sveti Duh i slično – izjavilo je To[2] – odgovor je evidentan. –Znam, znam… – Klaus je kazao – u redu. Ti si Autoritet. Poštujem. Radi šta hoćeš sa mnom. Šta ja tu mogu? Šta da menjam i kontrolišem…?
[1] “Svevladar”, jedan od grčkih naziva za Boga (glavni bog, često se odnosi na Hrista)
[2] Bog je bespolan, istovremeno predstavljajući i muški i ženski princip, iako je u ikonografiji često prikazivan kao prvo (muškarac sa dugom bradom, star, često u nekakvoj tôgi – katolički ikonopis)
***
Oko podneva, zvonce na vratima se zanjihalo kad su se vrata otvorila.
U prodavnicu uđe devojčica od oko jedanaest godina, kako je Klaus uspeo oceniti sa daljine iz kaveza, i ugledavši ga kako stoji na zidnim rešetkama kaveza, osmehnula se te pođe ka nimfama.
Aši, Dara i Enoš su dremali na drvenim granama iza njega, dok je on osmatrao teren, po dogovoru. Ako bi se ukazala prilika, Klaus je trebao da ih probudi vikom.
Devojčica je prišla kavezu, ispruživši prst da dodirne Klausova stopala. Topao dodir mu je prijao i on nežno zacvrkuta, pa krenu zviždukati sebi u perje. Ona se nasmeši, okrenula se iza sebe levo-desno i, videvši da nema nikoga ko bi je primetio od zaposlenih, ona brzo i spretno otvori vratanca na kavezu te pobeže iz radnje.
Tek što su se ulazna vrata zatvorila, prodavačica se pojavila iza polica pseće i mačije hrane. Osvrtala se okolo pa priđe pultu. Bacivši pogled na ulaz, shvatila je da nema nikog.
-Možda mi se učinilo – prošaputa te ode svojim poslom.
Klaus odahnu. Ne gubeći vreme, on se okrete ka ostalim papagajima. Svi su još spavali. Skočio je na granu pored Aši, koja je naslonila glavu na krilo.
-Alo bre! Budite se! – uzbunjivao je – Naše molitve su uslišene! Sad konačno možemo pobeći iz ovog zatvora!
-Kakve bre molitve? – Enoš se promeškolji – Ja sam šintoista.
Aši i Dara se hitro uspraviše.
-Da li se to meni čini ili su ono vrata otvorena? – Aši će.
Enoš se tada sasvim razbudi. –Au, jebote! Vidi, vidi! – on će razdragano – Klause, brate, ne znam šta si uradio, ali svaka ti čast! Hajdemo! – Nisam ja – odgovori – to je…
-Reći ćeš nam kasnije! – ciknu Dara te su svi četvoro izleteli iz kaveza, ustremivši se ka vratima.
Ulazna vrata od prodavnice behu samo metalni, sivi okvir sa duplim, visokim ispoliranim staklom u sredini i uskom, hromiranom šipkom pored stakla umesto kvake. Nimfski tim je stajao na toj šipci, kujući svoj sledeći plan.
-Sad samo čekamo – Klaus će – ponovo.
-Evo, neko već dolazi! – uzviknu Dara, tri sekunde pre nego što je neka žena sa mačkom u naručju otvorila širom vrata.
Zajahavši taj trenutak, ptice istovremeno skočiše i vešto izleteše napolje na slobodu.
Prevalivši oko stotinak metara u letu, četiri nimfe sleteše na vrh jedne oniže zgrade. Zadihani, stadoše zagledati horizont.
-Jebote – uskliknu Enoš – pobegosmo! Konačno sloboda kako pticama i dolikuje!
-Sad kreće život, drugari! – radosno će Aši.
Dara zazvižda te njih troje počeše pevati.
Klaus je ćutao, pogleda još uvek bačenog ka nebu. Bilo mu je drago ali šta sad, razmišljao je.
-Šta sad? – reče im – Ne bih da vam kvarim raspoloženje ali nemamo nikakav plan. Daleko smo od Australije, od svoje prave domovine i otadžbine, a sada nemamo više ni hrane ni vode.
-Evo ga ovaj filozof pametuje opet – prekorevao je Enoš.
-Šta je Australija? – Dara se pitala – Domovina znam šta znači, otprilike. Otkud ti znaš sve te stvari, Klause?
– I kakvo je uopšte to ime Klaus? – upade Aši – Ne sećam se da su te mama ili tata tako prozvali kad smo bili ptići.
-Ma sâm je sebe tako nazvao, kreten – Enoš je negodovao – pravi se pametan. Je li, pametni, koji je koren iz dvadeset?
-Četiri zarez četrdeset sedam – odgovori Klaus – iliti da zaokružimo na četiri cela i jednu polovinu.
– More marš u kurac! – obrusi mu Enoš, sikćući.
– Polako, Enoše, pobogu – kaza Aši – pa nije nikog uvredio.
Dara je ćutala, zagledana u Klausa.
–Ti si baš misteriozno stvorenje – Dara mu je poručila – hoćeš li ostati sa nama? Ili ideš nekim svojim putem?
U toj dramatičnoj tišini ili dramskoj ćutnji, Klaus je osluškivao vetar i pustio da mu leluja perje. Vetar, hladan ili topao, stvar koja mu je uvek prijala, i jedna od onih bez koje se ne može navići.
-Znate, ja sam nekada bio čovek – poče – radio sam u banci.
-Kako čovek? – zbunjeno će Dara – Šta je banka?
-Banka je finansijska institucija, tako da kažem, koja je umrežena u ceo bankarski sistem i od njih ekonomija jedne države veoma zavisi. Banka služi za čuvanje novca, uplaćivanje novca, štednju novca, proknjižavanje para, podizanje kredita uz kamatu i slično. Postoje državne i privatne banke.
-Zašto bi postojalo tako nešto? – pitala je.
-Pa zato što ljudima treba – kaza Aši – verovatno.
-Tako je, Aši – Klaus nastavi – bankarski sistem i novac su sastavni deo svake civilizacije. Banke prave novac, tokom svojih normalnih operacija prihvatanja depozita i davanja zajmova. – Ah – Dara će – zvući baš… ograničavajuće. I glupo. Novac je papir koji smrdi.
-I jeste – složio se Klaus – veoma. I opasno. To mi je sve dojadilo pa sam počeo da sviram klavir. Bankarstvo je faktički legalizovano zelenašenje. Još od templara, oko dvanaestog veka, valjda. Ali većina bankara i direktora banaka nisu kriminalci i ovo sad što sam rekao ne sme služiti kao izgovor za pljačku i lopovluk, bilo fizički ili hakerski. Dugo je vremena prošlo, počeo sam i nešto zaboravljati.
– Ispiričaj – bodrila ga je Aši – da čujemo dalje.
Tri papagaja su ga posmatrala i on nastavi.
-Bio sam čovek, kao što rekoh, radio kao bankarski službenik, to potom batalio i postao pijanista. To je osoba koja se bavi sviranjem klavira. Klavir je muzički instrument.
-Nije valjda – upade Enoš u reč.
-Elem – nastavi – jednog dana sam… poginuo – okliznuo sam se na sapun i puk’o glavom i vratom o WC šolju. Onda sam bio usisan u nekakav vorteks, završio valjda negde u kosmosu i pričao sam sa Bogom. Da, glavom i bradom Bog. I ne, nema bukvalno bradu. I onda sam se bunio protiv toga da se reinkarniram ali Tvorac je insistirao. I šta ću… Ponovo neke crvotočine i zatim mrak. Nakon toga, prva stvar što ugledah je svetlost dok sam probijao ljusku jajeta. To je sve što sam i uspeo videti kroz kapke pre nego što sam otvorio oči posle tih desetak dana. Onda sam upoznao vas, pa se sećam kako su nas tata i mama hranili i dozivali nas, zviždukali nam. Baš su se lepo starali o nama. I sa oko mesec dana, počeo sam da se prisećam svega.
Dva meseca nakon toga, nas četvoro smo odvojeni od naših roditelja, prodani kao roblje za pet industriju i bili tako zarobljeni sve do danas. Bolno je i teško sećati se svega toga.
Enoš, Dara i Aši su ga ćutke posmatrali. Vetar je prestao duvati.
-Jebote, ovaj je stvarno lud! – Enoš razbi tišinu – Otiš’o u kurac, budala. E, ne znam za vas, ali ja idem do one bare tamo dole na trotoaru. Žedan sam. – Čekaj, idem i ja! – Aši mu se priključi u letu te u sekundi odjuriše dole. Dara je još koji trenutak piljila u Klausa, te se nogicama odmače, skoči sa zgrade u vazduh raširenih krila.
Klaus ostade sâm, primetivši oblake u daljini, kako se gužvaju po nebu u koloni poput nekakve nebeskog, neorganskog krda što se gura u toru.
Dugo ih nije video, a sad im je bliži no ikad.
Prepustivši se tom sanjarenju, izgubio je fokus sa trenutka i pribravši se, Klaus stade gledati oko sebe.
Krov imaše par satelitskih antena, kablova, vrata što vode do krova i mnogo prašine.
Klaus pogleda dole. Njegova tri saputnika se nigde nisu mogli naći. Zgrada nije bila visoka te se za čas sjurio dole.
Dozivao je Aši i Daru ali od njih ni traga.
Na ulici nije bilo mnogo ljudi i izgledalo mu je kao da ga niko nije primetio no on ipak brže-bolje odlete, ne želeći da rizikuje da ga neki pas i ne daj bože mačka zaskoči.
Vinuvši se ponovo u vazduh, leteo je po nebu, menjajući visinu, čas visoko, čas nisko. Osećaj beše kao i uvek fenomenalan. Pored njega u jedan mah prolete sivi golub. Klausu se učini kao da mu se javio ali ne beše siguran; em su mu uši prikrivene perjem, em mu vazduh šišti pored glave.
Posle oko par minuta ga je stigao umor te se spustio na novi krov. Doduše, kako je sletao, nije uspeo da se izmanevriše u vazduhu pa se zamalo srušio na jednu terasu. Uhvatio se za gelender i stade razgledati. Balkon beše maltene prazan, izuzev jedne metle u uglu i visokog, lisnatog, tamnozelenog adama u drugom ćošku terase.
Odmeravajući bele ciglene zidove, pogodilo ga je: Klaus je već bio ovde. Premesti se na pločnik, tapkajući nogicama po crnim pločicama.
Zastao je pred jednokrilnim drvenim vratima. Kvaka beše bakarna i uglančana, te je mogao sebe videti u njoj. Staklo isto izuzetno čisto, ali neprozirno. Pomislio je da je blindirano te je poleteo do brave i stao na nju, izvijajući vrat kako bi uspeo videti kroz prozor.
Priljubljen uz staklo, zaustavio je disanje da ne magli vidik svojim malim, ptičijim dahom. Tad se setio, zagledajući unutrašnjost stana. „Pa ovde je nekada živela moja sestra“, reče u sebi te stade snažno kucati na staklo. Kljucao je dobrih par minuta sve dok mu ne otvori neki sredovečni, plavokosi muškarac u sivoj košulji i crnim bermudama.
– Oho! – uzviknu – Šta nam je doneo vetar? Ptičica žuta!
– Ko si ti? – pitao je Klaus – Da li je Anastasija ovde?
-Ih, kako si pričljiv! – kaza čovek, spustivši Klausa na sto pored sofe. Čovek je seo pa ga stade posmatrati.
-Nemaš, vidim, nikakvu nanogicu – primeti – znači, nisi se izgubio. Inače, ja se zovem Ped Eraš. Drago mi je!
Ped Eraš pruži svoj kažiprst Klausu i Klaus ga uhvati stopalom, te su se ‘rukovali’. –Ah, pametan papuga! – pohvali ga gospodin Eraš – Idem malo vode da ti donesem. Sad ću se vratiti.
Mađar izađe iz prostorije.
Klaus je znao da ovaj ne može da ga razume. Prostorija u kojoj se nalazio imala je i pisaći sto na kom su poređani laptop, lampa, štos papira i metalna čaša sa olovkama. zajedno sa ostalim kancelarijskim materijalom. Klaus polete do stola, uze jednu malu olovku iz postolja i nekako je namesti nogom u kljun.
„Ovo je mnogo teže kad nemaš ruke“, pomisli. Ipak, pridržavajući prstima stopala vrh olovke, uspeo je napisati svoje ime na listu papira.
Ped Eraš uđe u sobu i Klaus tad ispusti olovku. Mađar je nosio na metalnom poslužavniku činiju sa semenkama suncokreta i bundeve, malo kuvanog kukuruza i prosa. Pored nje beše činijica sa vodom. Spustio je na sto i tad obrati pažnju na papir pored nimfe. – A ha – reče, pomazivši ga po glavi – izgleda da umeš i da pišeš, papugo. Moj novi ljubimac! Da vidimo šta piš… – pročitao je.
Podigao je papir, izraza lica potpune neverice. Gledao je u natpis ‘Klaus’ na papiru, pa u Klausa. Stropoštao se na kauč.
-Auu, ovo mi je jako poznato – reče – au, pa da! Da! Brat moje pokojne žene se zvao Klaus. Uh, čoveče, već pet meseci prošlo. Ih!
Klaus se ukoči. „Pokojne žene?“, odzvanjalo mu je u glavi.
Nasumice je pogledao u stranu i za oko mu upade slika na zidu. Poleteo je prema njoj, sletevši na ram fotografije.
„Da, nisam se prevario. To je definitivno Anastasija“, mislio se, izvijajući glavu unazad da bolje osmotri portret svoje sestre.
Ped Eraš priđe slici. Uhvatio je Klausa za leđa pa ga stavi na rame.
–Eh, da, ptičice… To je moja supruga. Baš sam je voleo – pričao je tiho – ali, najsjajniji plamen svetli mnogo kraće. Evo, danas je sedamdeset šesti dan kako je nestala. Potraga je trajala tri nedelje ali… ništa. Nema. Proglasili su je mrtvom. No haj’ da ti ručkaš, papugo. Ne želim više da pričam o ovome. To su ljudske stvari, a ti si, ipak, samo ptica.
Ne razumeš ti to.
