Имам ја једног друга.
Јури за мном сваког дана, а некад ме и стигне.
Кад ме сустигне, он ми над главом стоји и смета ми тако, неретко, јако дуго.
Са њега, на мене, прелазе којекакве мисли. И ја их често упијам. А те мисли увек песимистичне. Те како је лош овај дан, те како је лош овај месец, те како је лош овај живот. Па онда, често тај мој друг уме да крене са мислима пуним љутине и горког жара. Ухвати га, изгледа, некаква олуја и силним муњама он по мени шиба. Те како је лош мој сусед, те како ништа није како ваља, те како не ваљам ни ја. На послетку, све се то и мом другу и мени помеша па будемо у жалу невиђеном. Заједно тугујемо. Тај мој друг више ми је непријатељ.
Наједном, ходајући испразно, сретнемо једну моју другарицу. А она срећна па све сјаји и понеким зраком и нас осветли. Ти зраци отерају мога друга, мога непријатеља. Кад он оде, светлост моје другарице обасја цело моје биће па могу да се разведрим. Сјај се њен састоји из доброте, весеља, оптимизма, захвалности. Све ја то упијем и ето радости. Тако моја другарица и ја делимо светлост и мисли сјајне. Заједно сјајимо.
Ако вас некад нападне жалост, то вас је сигурно мој друг Облак стигао. У том случају само потражите моју другарицу Сунце.
