Седела сам у својој соби на поду наслоњена на полицу. Плакала сам и покрила уши рукама. Његов смех није престајао да ми одјекује у глави. Јели одувек био тако злобан? Зашто сам се уопште заљубила у ток кретена?
Данас нам је био задњи дан у средњој школи,дипломирала сам са одличним оценама и позвала моју симпатију за коју сву сви знали Мартина да се нађемо у школском дворишту.
-Мартине,пуно ми се свиђаш! Буди мој дечко!
Прво је био изненађен а онда је праснуо у смех.
-Твој дечко! Никад не бих био дечко, са таквом ружном штеберком.
То ме је заболело.Побегла сам од њега,и отишла право кући.И сада плачем у својој соби док се свега тога присећам.Толико сам се изнервирала да сам леђима ударала о полицу.На главу ми је пао бледо-рози албум са фотографијама. Отворила сам га и почела да листам.Ту су биле разне слике мене,мени драгих људи,пејзажа…
Тада сам била најсрећнија. Када сам готографисала оно што би ми привукло пажњу.Затворила сам албум и чврстога загрлила и гласно опсовала. Чуло се куцање на вратима.
-Ванеса јел си добро? Мими је,могу ли да уђем?
Мими је моја седам година старија сестра и она је најкул особа коју познајем.
-Да уђи!
Обрисала сам сузе рукама и почела је глава да ме боли. Мими је ушла у моју собу, обучена у розе сукњу и светло-палвој мајци на кратке рукаве. Видела је да су ми очи црвене од плакања.Загрлила ме је. То је било баш оно што ми је требало. Загрљај и утеха. Опет сам заплака.
-Он ми не воли! И смејао ми се! И ако сам тако пуно заљубљена у њега!
– Наћи ћеш ти неког сто пут бољег. Неког због кога ћеш плакати али од среће. А ову будалу преболи. Тако је најбоље.
– Мими,кад си ти била најсрећнија?
Упитала сам је озбиљно .
- Хм,да размислим. Онда кад си ти срећна,тада сам и ја срећна. Извини,ништа друго ми не пада на памет. А ти кад си ти била најсрећнија.
Показала сам јој албум.
- Па наравно,увек си била насмејана са фото-апаратом у рукама. Зашто не би опет фотографисала или још боље професионално се бавила тиме.
- Шта ја? Професионални фотограф?
- Да,ти и још нешто. Скрати косу. Да можеш лакше да преболиш тог гада.
Климнула сам главом.
-У ради ћу то. Скратићу косу и бићу професионални фотограф.
Насмејала сам се.Напокон.
-Тако треба,ајде,идемо код фризера.
-Шта,сад?
-Да,сад.
Отишле смо код фризера и сад имам паж фризуру. И почела сам озбиљно да се бавим фотографијом. Сликала бих све што ме усрећује и шта волим. Учествовала сам на конкурсима и изашла је моја слика и интервју у разним магазинима. Могло би се рећи да сам постала позната. Сада студирам књижевност,моју нову љубав и на моје велико изненађење сада имам дечка Мигела. А што се Мартина тиче,сад је он хтео да буде самном али сам га ја одбила. Смарао ме је,говорећи да му је жао и да не престаје да мисли на мене. Зато сам ја звала Мими у помоћ,она тренира бокс и карате. Запретила му је да ако ми опет приђе да ће му сломити врат. И од тада ме више није гњавио. А ја сам сада пресрећна са Мигелом који ме учи шпанси и фламенко. И овај осећај среће не желим ни зашта да мењам.
