Drinine ruke su podrhtavale, kao i svake nedelje u podne, pod težinom čorbaluka punog domaće supe koja se pušila. Rezanci su, razume se, bili domaći. Od tri jaja. Seckani ručno. Od njih je supa imala još jaču žutu boju i izgledala kao tek istopljeno zlato. Čorbaluk je zauzeo svoje uobičajeno mesto na sredini stola, a Drina obrisala ruke o kecelju. Petar je sedeo u čelu. Da mu se grudni koš nije povremeno pomerao ispod bele svečane košulje, teško da bi iko mogao da potvrdi da je zaista živ. Oči su mu bile zatvorene, ruke položene sa obe strane tanjira, a usne nepomične i skupljene kao otvor vreće stegnute vrpcom.
Drina je uzela tanjir između njegovih šaka, prinela ga čorbaluku i sipala. Dve ipo kutlače. Sa dosta rezanaca. Petar voli gušće. Spustila je vreo tanjir natrag na svoje mesto, tik između njegovih šaka. Pokret koji je znala žmureći. Petar se nije pomerio. Čekao je.
Drina je uzela svoj tanjir, sipala supu i stavila ga ispred svog mesta. Zatim je nastavila da puni redom ostale tanjire – neki manje, neki više, a neki gušće nego Petrov. Kada je sve bilo sipano, privukla je stolicu i sela do njega.
– Prijatno – izgovorila je tiho i sačekala da Petar prvi uzme kašiku. No, to se nije uvek dešavalo. Katkad je čekala četiri, nekad sedamnaest minuta, a ponekad je znalo da potraje i po dva i po sata. Znala je to po časovniku koji je stajao na zidu preko puta nje i sitnim koracima merio dane i noći u kući Maksimovića. Njoj nije bilo preostalo ništa drugo osim da sedi i gleda u njega, čekajući Petrov pokret šake. Kada bi se to konačno desilo, njena ruka bi žurno uzimala kašiku i prinosila supu ustima. Danas je bar ostala mlaka. Tanke trake pare iz ostalih tanjira koje su krivudale u vis, već su odavno nestale. Pored nje tanjir sa pola kutlače supe, ređe. Tako voli mlađi unuk. On je mali, tek je skoro počeo da jede sam. Snajin tanjir do njegovog, sa dve kutlače supe i rezanaca, ona voli gušće, kao i Petar. Preko puta Drine, Aleksin tanjir pun do vrha, sa malo rezanaca. Jedva da se naziru na dnu, kao da se kriju. Petrov i Drinin sin jedinac. Uvek je tražio repete. Najviše voli maminu supu. Do njegovog, jedna kutlača supe bez rezanaca. Stariji unuk. Ne voli rezance.
Niko neće tražiti so, jer Drina kuva supu koja je uvek svima taman. Ali Drina je uvek iznese. Kada je ugledala dno svog tanjira, pogledala je u Petra. Ako klimne glavom, hoće još. Nije klimnuo. Drina je ustala, pokupila njegov i svoj tanjir, odnela ih u kuhinju, a zatim se odatle vratila sa ovalom rinflajša i činijom iz koje se crveneo paradajz sos. Zatim je uzela ostale tanjire, vratila njihov sadržaj nazad u čorbaluk i odnela sve u kuhinju. Kada je ponovo došla do stola, Petar je zabrinuto gledao u časovnik.
– Sve je na vreme, ne brini – stavila mu je blago ruku na rame. On je okrenuo glavu ka njoj i pogledao je u oči, osmehnuvši se neodređeno, kao da prebira kroz sećanja
– Ne kasnimo sa ručkom?
– Ne.
Meso od dva bataka i šargarepa na kolutiće. Krompir izgnječen. Sos u ćošku tanjira. Ne preliveno. Pa sledeći – samo belo meso i krompir, bez sosa. Zatim samo povrće sa sosom, seckano nožem na komade. I onda samo sos sa karabatakom.
Kada je Petar završio sa jelom, obrati joj se:
– Sad kolači.
Drina ustade, još uvek sa zalogajem u ustima i donese kolače. Štrudla sa makom i višnjama. Jutros ispečene, friške. Pola je posuto šećerom u prahu. Sklonila je ostale tanjire pune jela i donela one za kolače. Redom je delila štrudle: višnja, višnja, mak, višnja, mak, mak. Samo jedna višnja i mak sa šećerom. Njena i snajina.
Časovnik je otkucao tri. Petar je prvo odgurnuo stolicu unazad, a zatim ustao od stola. Udaljavajući se reče sporim glasom:
– Na terasi ćemo kafu, ako se svi slažu. Još nije toliko zahladnelo.
Drina je klimnula glavom. Kada je konačno izašao napolje, zarila je lice u šake. Ramena su počela da joj se tresu od nekontrolisanog plača. Taj luksuz je imala samo kada je ostajala sama. Suze su kapljale po štrudli od maka i topile sa nje šećer. Gledala je stolice oko sebe lica iskrivljenog od bola. U glavi su joj odzvanjale Aleksine reči:
– Mama, ne možemo više svake nedelje.
– Mama, Mihajlo danas ima utakmicu.
– Mama, ne znam… Ana… plaši se… za decu. I deca se plaše. Pa znaš da je prošli put stalno pitao gde je Andrej, a sedeo je sa nama za stolom sve vreme!
– Mama… znam, svima nam je teško… Ana više neće da dolazi. Ne, ne mogu da je nateram. Pa šta ja da radim?!
– Mama, izvini… ovo je mučenje za sve – i za nas, i za njega. Mislim da mu ovo ništa ne pomaže. Nisam spreman, shvati. Boli me! Znaš da me je napao prošli put!
I Drina je shvatala. Razumela je sina. Razumela je snaju. Decu je posebno razumela. A tek Petra. Pa onda i doktora, koji je predložio nastavak rutine, jer tako piše u onim njegovim knjigama iz kojih je učio. Svakoga je Drina razumela.
Obrisala je oči ivicom kecelje, pa pokupila sudove sa stola. Vratila se sa 4 kafe na poslužavniku, koje je iznela na terasu. Tri slađe i jedna gorča, za nju. Spustila ih je dalje od Petrovog domašaja. Držala je njegovu šoljicu jednom rukom, dok mu je drugom navlaćila ćebe preko ramena. Petar je pitao za cigare. Rekla mu je da on ne puši i da nikada nije pušio. Gledao ju je belo, a zatim odmahnuo rukom u njenom pravcu:
– Mnogo mi pa ti znaš! Kad će ručak?
– Upravo smo ručali. Sada pijemo kafu – Drina mu pokaza rukom strpljivo na poslužavnik kraj sebe.
– Jesu svi bili na ručku?
– Jesu.
– I Ana?
– I Ana.
– Zašto hoće da se razvede i da odvede decu?
– Neće.
– Rekla mi je danas za ručkom. Ne volim je, nikada mi se nije sviđala!
– Hajde, pij tu kafu, ohladiće ti se.
– A gde je Svetlana?
– Koja Svetlana?
– Kako koja Svetlana, budalo? Pa naša ćerka! Ti stvarno nisi normalna!
– Petre, mi nemamo ćerku. Hajde, uzmi kafu.
– Pre ručka?
– Već smo ručali.
Vetar je najednom postao svežiji, a oblaci počeli da se gomilaju na nebu iznad njihovog grada. Ulicom su žurili ljudi u nadi da će stići kuda su naumili pre kiše. Prve kapi padoše Drini na ruku. Sutra će ponovo spremiti supu. Rezanci će biti od tri jaja. Petar voli gušće.
– Hajdemo unutra, Petre. Počinje kiša.
– Jel vreme za ručak?
