Nevoljenik

            – Dragane, je l` čuješ ti nešto? – trgla je Vukosava glavu nadesno, spuštajući kašiku u plehani tanjir.

            – Čujem svoja creva kako krče! – zabrunda on preko stola. No, Vukosava se ne osmehnu na tu njegovu dosetku, nego odjednom ustade i nesigurno pođe ka vratima. Ispred njih zastade i ponovo oslušnu, prislanjajući uvo na ispucali lak koji se sa njih ljuštio.

            – Gde ćeš sad, ženo? Sedi jedi! – govorio je Dragan punih usta, dok je sa ono malo preostalih zuba žvakao meso čiji su mu se sokovi slivali niz bradu. On ih je prosto otirao rukavom. U svakom drugom slučaju Vukosava bi ga prekorila, ali sada je sva čula usmerila ka vratima i slabom meketanju koje je dolazilo spolja. Mraz je vešto našarao prozore pa se kroz njih nije moglo bog zna šta nazreti. Pritisnula je kvaku. Vrata se otvoriše uz škripu. Hladan vazduh je nagrnuo unutra tako naglo, da Vukosava smesta privuče prsluk na grudima i  obgrli se rukama. Zatim polako i oprezno promoli nos napolje.

            Mirisalo je na sneg. Mirisalo je na loženje. Zvuka nijednog nije bilo osim krckanja mraza u vazduhu. Načini još jedan korak ka pragu i noga joj udari u nešto. Opet se začu meketanje, ovog puta malo jače, pravo iz onoga u šta je zamalo ukoračila. Sagnu se da pogleda bolje šta je, a zatim odskoči s vriskom pa se odmah uhvati za usta.

            – Šta je ženo, Bog te ubio da te ne ubije! – Dragan skoči od stola. U tri koraka se nađe kraj Vukosave hvatajući je masnim šakama za mišice. Ona je stajala i dalje sa rukama na ustima, iskolačenih očiju, pokušavajući da dođe do daha dišući brzo na nos. Dragan spusti ruke sa njenih, ostavljajući joj na bluzi dve masne fleke, isprati njen pogled i na pragu ugleda neveliku kutiju. Naglo gurnu Vukosavu iza sebe, pa se nagnu da zagleda šta u kutiji mekeće.

            Bilo je to novorođenče. Umotano u krpe. Virile su mu samo oči. Tresući se od hladnoće, on podviknu Vukosavi:

            – Dete! – iskolačio je oči u neverici. Vukosava zakuka naglas.

            – Uzimaj to, šta čekaš! Smrznuće se na ovoj zimi! – zagrme Dragan.

            Ona se ne pomeri s mesta. Otpuhnuvši u neverici, on zgrabi kutiju sa detetom i unese je brzo u kuću, zalupivši vratima. Tresak kao da povrati Vukosavu od prvobitnog šoka. Ona skoči ka Draganu koji je već spuštao kutiju na sto, gurajući žustro u stranu slanik, hleb i tanjire od kojih jedan pade na pod i zazveča. Oboje se nagnuše nad kutiju iz koje se čuo slabašni plač ispod silnih slojeva u koje je dete bilo umotano.

            Njih dvoje podigoše oči sa deteta i pogledaše zbunjeno jedno u drugo.

            – Š… Šta je ovo, Dragane? – prošapta Vukosava bez daha.

            – Šta je? Kako šta je?! Pa dete je, nije prase! – grleno reče Dragan, opet spuštajući oči na novorođenče.

            – Pa… otkud se stvori?

            – Ne znam. – Dragan trupnu natrag na stolicu i sleže ramenima. Vukosava polako odmota dete koje je postajalo sve glasnije. Na sebi odeće nije imao, čak ni košuljicu. Samo je bio umotan u silne krpe već isprljane i mokre. Dečak. Vukosava svuče svoju maramu sa glave pa ga uvi u nju i prisloni ga na svoje grudi. Nos mu je bio hladan i on odmah poče da ga gura u njena nedra tražeći dojku.

            – Moramo ga oprati, sav je uneređen. – reče Vukosava tiho. – I nahraniti. Gladan je.

            Kada je dete konačno shvatilo da dojke nema, udari u plač. Vukosava ga utrapi iznenađenom Draganu u ruke i reče mu da ga ljulja dok ne pripremi vodu. Dete je jednako plakalo, dok ga je Dragan nespretno njihao u nekom svom ritmu, sa pokretima krutim kao da je od drveta. Dete se naglo umiri i zagleda u Dragana. Zapravo, ovo je prvi put da drži novorođenče u rukama. Svoju decu nikada nije smeo da uzme, iz straha da mu ne ispadnu.

            Kada je voda bila spremna, Vukosava je počela da kupa dete nesigurnim pokretima, s mukom izvlačeći iz sećanja kako se to radi. Davno je to bilo. Sad su već velike i daleko od njih. Dragan je polivao lončetom, a Vukosava je ubrzo našla sebe kako mu zvoca. Sećanje joj se najednom vratilo.

            Okupano i mirisavo dete Vukosava je uvila u jednu od Draganovih čistih košulja, nakon što ga je svojom novom maramom koju je čuvala za slavu, povila kao u pelenu. Zagrejala je mleko, probala ga na nadlanici pa mu ga oprezno davala kašičicom, dok joj se ruka tresla. Maleni je bio jako gladan.

            – Loži peć, Dragane, nemoj da se prehladi dete!

            Mokar od znoja, već odavno u majci na bretele, Dragan joj odvrati nabusito:

            – Već je odviše toplo, Vukosava. Dobro je, nećemo ga peći!

                                                           ***

            Kada je dečak zaspao u Vukosavinim rukama, trbuščića naduvenog od toplog mleka, ona stade da se okreće oko sebe gledajući gde da ga spusti. Dragan joj pokaza na kutiju na stolu, u kojoj je već raširio čist peškir. Kada ga je spustila i ušuškala, okrenula se ka njemu:

            – Šta ćemo sa njim, Dragane?

            Dragan je ćutao i dugo gledao u dete, a zatim uzdahnuo odmahujući glavom:

            – Ne znam, Vukosava. Veruj mi, ne znam.

            – Pa čije li je? Ko li ga je doneo?

            – Da je hteo da se zna, on bi lepo pokucao, predstavio se “Ja sam taj i taj, evo vam dete” i otišao. Je li tako, Vukosava? – objašnjavao joj je tonom kao da priča malom detetu.

            Ona ga je gledala belo, a zatim prsnu u smeh.

            – Tako je, Dragane – zatim se uozbilji. – Šta ćemo da radimo? Ne možemo ga zadržati!

            – Ako ti kažeš da ne možemo… – poče Dragan oklevajući.

            – Ta naravno da ne možemo! Nit` znamo odakle je, ni čije je… Imamo dva ženska deteta, Dragane, obe neudate. Može selo svašta početi da priča! – Vukosava poče da se trese.

            Dragan se uhvati za čelo, pa pređe šakom preko celog lica i zaustavi je na bradi.

            – Daleko su one, Vukosava…

            – Znam, Dragane, ali… Stari smo mi za to! Ne možemo!

            Dragan je oklevao, a zatim naglo ustao, otresao glavom i ogrnuo svoj gunj. Prišao je kutiji i polako je uzeo u ruke.

            – Pa gde ćeš sad, Dragane?

            On se okrenu ka Vukosavi, ne gledajući je u oči:

            – Nosim ga dalje. Valjda će se naći neko ko se o njemu može brinuti.

                                                           ***

            Sledeće jutro dečačića je na pragu zatekla baba iz kuće Antića. U to se Dragan uverio dok je drhtao vireći u polutami iza ambara sa kukuruzom. Umalo da je nogom na njega stala kada je izašla da pusti kokoši. Naravno, svi ukućani su se dali u strku. Najbolje se snašla snaja koja je u kolevci već ljuljala jedno približne starosti. Celog dana niko iz kuće nije izašao. Raspravljalo se smeju li prihvatiti još jedna usta za trpezom, koja još zadugo neće doprinositi.

            Narednog jutra kutija je bila na pragu Marovića, mladog bezdetnog para. U njoj dečačić čist, sit i rumen kao jabuka, uvijen u stvari koje su im se činile poznatim, ali nisu mogli tvrditi sa sigurnošću. Pobrinuli su se za njega kao i svi prethodni, čak su pomislili i da ga zadrže, ali posle cele neprospavane noći zbog dečakovog plača, i međusobnog prebacivanja deteta iz ruku u ruke, rano izjutra, pre nego što se razdanilo, kutija je osvanula na pekarevom pragu.

                                               ***

            Tako je dečačić, i pre nego što je postao svestan sebe, postao putnik koji se pred svako svitanje sprema na put. Doduše, samo po selu. Nakon mesec dana, skoro da nije bilo praga na kome nije osvanuo. Izuzetak su bile samo kuće teških siromaha i vremešnih staraca. Kako je vreme prolazilo, domovi pojedinih porodica su već po drugi put postajali prenoćište za mališana. A ipak, svi su ćutali. Niko u selu ni jednom jedinom rečju nije pominjao dete.  Ukućani su među sobom šaputali da im se čini da ima nos na Dragana, da ima beleg na bradi kao i Mitrovićeva kćer ili da su mu oči iste čudne boje kao u Jankove žene. Svako je u njemu video poneki deo nekoga iz sela. Očevi, muževi i braća su strahovali da po selu ne pukne bruka za njihove kćeri, supruge, sestre. Vreme je prolazilo, a prećutni pakt je još uvek trajao i dete je putovalo po selu – od praga do praga, od kašike do kašike, od ruku do ruku.

            Jednog dana, seoska deca smisliše novu igru. Nazvali su je Nevoljenik. Kada su odrasli shvatili da se deca igraju napuštenog novorođenčeta i porodica koje se smenjuju u prihvatanju, svako dete je odvučeno u svoju kuću i pošteno izgrđeno ili istučeno, uz pretnju da se to ne sme pominjati i da se toga ne smeju igrati nikada, ni u šali. Deca su plakala, svako u svom domu, ne razumejući zašto bi obična igra toliko smetala svima u selu. No, nakon tolike grdnje, prestala su da spominju Nevoljenika, čak i među sobom.

            Kako je vreme počelo otopljavati, a dan se dužiti, odjednom su sve avlije oživele. Kao da su ljudi tražili razlog da što duže uveče ostanu napolju.  Iako još nije bilo ni približno toplo za sedenje, svaka kuća je odjednom večeravala van, svako ogrnut u svoje gunjeve i ćebad. Svi su čuvali svoj prag. Ali uprkos stražama, niko nije znao kako, tek naredne zore bi se Nevoljenik iznova našao na nečijem.

            Krenulo je ranije da sviće, pa se i prenos dečaka morao izvoditi ranije, dok se još ne razdani. Neretko bi ranoranioci sa prozora ugledali priliku kako promiče kroz selo u ruci noseći kutiju iz koje detetu već vire i ruke i noge. Nedugo potom, dečačić je dobio veću kutiju. Niko nije znao ko ju je napravio, ali su neki u njoj prepoznali Obrenovu veštu ruku. Drugi pak Stojanove čavle. Treći su se kleli među sobom u postelji da su daske od kojih je sačinjena trešnjeve, a znalo se ko ih u selu jedini ima. Jednog jutra je na njoj osvanuo rukom oslikani cvet. Drugog, pak, neko ju je ukrasio plavom vrpcom, istom onom kojom su Momčilovoj ćerki kitili kapiju kada se netom udavala. Zaista, selo se lepo brinulo o njemu i on je uvek bio sit, rumen i čist. Mirisao je na sve kuće zajedno – u njemu su se mešale arome pasulja sa slaninom, domaćeg sapuna, lavande i naftalina i kiselog kupusa sa suvim mesom.

                                               ***

            Kada je Nevoljenik ojačao, kutija sama po sebi više nije bila dovoljna da ga zadrži, pa su ga neretko u njoj nalazili sapetog i omotanog kanapom preko krpa, da se ne bi izmigoljio. Takođe je postajao sve grlatiji, pa je i samim tim bilo teže ostaviti ga na tuđ prag kradomice u praskozorje.

            Tog svitanja, neko je najzad uhvaćen na delu. Dok je sa mukom spuštao na prag Tanaskovića poveću tešku kutiju sa bebom koja nije prestajala da plače, začuo je iza sebe:

            – E nećeš ga majci, Dragane! Miči ga sa mog praga!

            Dragan pretrnu, ukoči se pa podiže kutiju nazad što je brže mogao. Zatim se okrete ka Obrenu, stenjući pod teretom koji više nije bio mali ni lagan. Tresao je kutiju da ućutka dete koje je plakalo iz sveg glasa.

            – Obrene, brate… – poče on zadihano,

            – Šta me bratiš? Je l` čuješ ti šta ti govorim, Dragane? Kuda ćeš sa tim? Opet za Obrenov sto, je l` da? Već četvrti put ovaj mesec je kod mene!

            – Pa kome da ga nosim?

            – Nosi ga kome hoćeš, ja sam ga i odužio i predužio!

            Dragan uzdahnu sa mukom, pa izađe iz Obrenove avlije nezavršenog posla. Već je počelo da se razdanjuje. Zavese na prozorima kuća su stale da se pomiču. Ne znajući kuda dalje, ispraćen već mnogim pogledima, Dragan poče da se okreće oko sebe, gledajući u kuće i okna sa kojih je virilo poneko lice. Nevoljenik je bivao sve glasniji, a jutro je već puklo iznad sela i  Dragan se oborene glave, sa kutijom iz koje se dečak drao punim plućima, uputi nazad svojoj kući, praćen pogledima punim sućuti.

                                                           ***

            Poznajući muku kojom su Dragan i Vukosava bili pritisnuti, jer ju je i sam dva puta osetio na svojoj koži, na Draganov nagovor kafedžija Toša je pristao da sledeće večeri sazove seoski zbor u svojoj kafani. Nabavio je dodatnu bačvu vina, pojačao količine hrane koja će se izdavati, nagurao još stolica i podigao cene za neznatnu sumu, zadovoljno trljajući ruke. Nije želeo da propusti retku priliku da dodatno zaradi.

            Uskoro, kafana je bila toliko krcata da igla nije imala gde pasti. Toša, njegova žena i konobar su sa tacnama vešto klizili između stolova i stolica kojima su noge bile isprepletene. Čuli su se povici nazdravljanja, žamor i smeh. Ljudi su delovali kao da su više došli da se zabave nego da reše zajednički problem koji su delili već neko vreme.

            Prvi se ljudima obrati Toša:

            – Molim za malo pažnje! Naš komšija, Dragan, – pokaza na njega rukom –  sazvao je ovaj sastanak da bismo rešili problem koji ga je snašao. I samo da napomenem, večerašnji specijalitet je butkica sa kiselim kupusom, ima dovoljno za sve! Izvoli, Dragane.

            – A što bi mi rešavali njegov problem, neka ga rešava sam! – neko dobaci. Nekolicina se nasmeja, a ostali najednom nađoše zanimljive detalje na plafonu kafane ili na zavesama koje su visile sa prozora.

            Dragan pređe pogledom po prisutnima, pročisti grlo pa poče:

            – Komšije, prijatelji, braćo… Svi znamo zašto smo se ovde iskupili…

            Tajac koji je nastupio posle njegovih reči nije obećavao ništa dobro. Žene su nameštale kragne, muškarci prebirali po džepovima. Većina je izbegavala njegov pogled.

            – Hajte, molim vas, … ovo moramo da rešimo. Dete je kod nas već dva dana!

            Još uvek niko nije progovarao. U ćošku su se dvojica kartala. Jedna žena je zagledala šav na stolnjaku. Toša je pobegao u kuhinju.

            Dragan podiže glas:

            – Ovo je prevršilo svaku meru! Ne možemo više da se pravimo ludi. Dete raste, nećemo moći ovako doveka! Vukosava i ja smo u godinama, a koliko vidim niko neće da ga se prihvati, čak ni mnogo mlađi i imućniji od nas – pa pogleda Obrena iskosa. Ovaj se namršti i odmahnu rukom u prazno. – Šta predlažete? Da čujem!

            – Pa taj ko ga je rodio, taj treba da odluči! – dobaci jedan glas.

            – Taj koji ga je rodio, već je odlučio! Sada smo mu mi jedino što ima i od nas zavisi. Da li ima neko iz sela ko bi primio ovo nesrećno nahoče pod svoj krov, pa makar i kao ispomoć kad bude stasao za rad. Evo, svi bismo pomogli pomalo, kao i do sad, samo da ima svoj krov nad glavom, da ga ne šetamo ovoliko, ne valja to za dete.

            – Ee Dragane, ne lipši magarče do zelene trave! Pa znaš li koliko će još vremena proteći dok ojača i bude mogao išta da privredi u kuću? Pa samo moja kuća ga je četiri puta hranila ovog meseca! – usudi se Obren da otresito kaže šta misli.

            Ljudi počeše da uzvikuju potvrdno i klimaju glavom. Imao je Obren pravo, još dugo će Nevoljenik biti samo teret i gladna usta više. Dragan stisnu pesnice i podviknu:

            – Onda nam ništa drugo ne preostaje nego da ga predamo crkvi ili nekome iz vlasti, oni će znati šta sa njim.

            Tišina postade teška kao olovo. U kafani se čulo samo otkucavanje zidnog časovnika koji je lupao kao ratni doboš. Par žena obrisa oči maramicom. Muškarci su pognutih glava gledali u čašice pred sobom.

            – Dakle, niko ne želi da mu pruži dom? – ponovio je Dragan.

            Niko se ne oglasi.

            – Dobro, sutra ću otići u varoš da prijavim slučaj. Hoće li neko poći sa mnom?

            Opet se niko ne javi. Dragan opet obuhvati pogledom sve koji su bili tu, zatrese glavom sa negodovanjem, pa se okrete i izađe bez pozdrava.

            – Ima još kiselog kupusa ako neko želi! – viknu Toša tako da ga svi dobro čuju.

                                                           ***

            Te noći niko u selu nije oka sklopio, pa ni Dragan ni Vukosava. Ne zbog detinjeg plača – Nevoljenik je spavao snom pravednika. Rano izjutra, dok je Vukosava hranila dete koje se igralo sa krajem njene marame, Dragan je sedeo za stolom uz kafu i rakiju i posmatrao ih ćuteći vlažnih očiju. Kada je otkucalo sedam časova, nevoljno se podigao sa stolice koja je zaškripala preko poda. I dete i Vukosava se trgoše od tog zvuka.

            – Idem. – rekao je, hvatajući se za gunj.

            – Pa ne moraš ovako rano. – reče Vukosava napuklim glasom.

            On je pogledao na sat.

            – Neću stići na voz.

            – Ima sledeći. – rekla je još teže, pa spustila pogled ka svojim stopalima – A možeš i sutra.

            On se vrati na stolicu i zari lice u šake. Sutradan se ponovo spremio, pošao ka vratima, zastao na pragu, pa se vratio u kuću bacajući gunj na stolicu:

            – A što baš ja moram da prijavim, nek ide neko drugi! Daleko je varoš, izgubiću ceo dan!

            Prošla su dva, pa tri dana, a zatim i pet. Svako od njih bi narednog jutra našlo razlog da se ne ide u varoš – ili je odviše sveže, ili nisu mogli pronaći Draganov novčanik, ili je Vukosavu bolela glava, pa je Dragan morao više da se pozabavi detetom. Bilo kako bilo, Nevoljenik je prvi put proveo čitavih deset dana pod jednim krovom. Za sve to vreme, malo pomalo, žene iz sela odjednom su počele nepozvane da svraćaju kod Vukosave. Isprva stidljivo, po jedna na dan, noseći krišom u kecelji poneko jaje, krišku sira ili dve narandže za dete. Prve komšije su im svakog dana ostavljale po litar svežeg mleka, budući da Dragan nije držao krave. Uskoro su počeli da dobijaju stvari od starije dece iz sela, pa bi neka mlada majka onako u prolazu na pragu ostavila paket sa nekoliko pelena. Kada bi Dragan cepao drva, uvek bi se blizu našao neko ko bi mu priskočio u pomoć, pod izgovorom da nema šta pametnije tada raditi. Obren im je nakon dve nedelje  doneo džak brašna, ubeđujući ih da im je ostao dužan još od lani, iako se oni toga nisu mogli setiti.

            Vukosava i Dragan dečaku najzad dadoše ime Bogdan. Više nijedno od njih nije spominjalo odlazak u varoš. Toliko su se vezali za njega da bi ih svaka pomisao na rastanak sa njim sada sekla poput noža. Kuća je oživela i odzvanjala od dečijeg smeha, što je Vukosavi i Draganu davalo snagu koju su mislili da su odavno izgubili.

            Pred sam kraj leta, u bašti Tošine kafane iznenada se pojavio omanji čovek u prevelikom odelu, uprkos žegi koja je vladala. U ruci je doneo kožnu tašnu iz koje je vadio papire po stolu za kojim se smestio. Kafedžija Toša ga je dobro odmerio od glave do pete pre nego što mu je prišao, procenjujući koliko bi od njega mogao biti dobar. Ovakvi se ne viđaju svaki dan.

            – Izvolite?

            – Kiselu vodu, molim vas. – reče čovek, ne dižući glavu od papira. Toša opsova u sebi.    – E dođavola, kada mi počne s kiselom vodom, znam da se od takvih `leba nećemo najesti. – progunđa mrzovoljno svojoj ženi koja je okrenula očima.

            Čovek je i dalje prebirao po papirima, ne primećujući da su svi pogledi upereni u njega. Obren, koji je sedeo za stolom pored njegovog i hladio se novinama, nalakti se na naslon stolice i dobaci došljaku:

            – A vi, gospodine, kojim dobrom u ovu našu zabit?

            On podiže glavu, pogleda u Obrena pa reče brzo:

            – Poslom. Zapravo, možda mi baš vi možete pomoći – i pokaza prstom na njega.

 Obren se štrecnu, spusti ruku sa naslona i proguta knedlu:

            – Ja?! Šta… šta vi imate sa mnom? Vi znate ko sam?

            – Ne znam i nije mi bitno. Vi živite ovde, je l` da? To je dovoljno.

            Svi okolni stolovi zamukoše i počeše pomno da prate njihov razgovor.

            – Ja sam iz varoši. Dolazim u vezi nekog napuštenog deteta. Znate li nešto o tome?

            Svi poskočiše u svojim stolicama. Pogledi sevnuše međusobno sa bezbroj neizgovorenih optužbi i pitanja, tražeći krivca među sobom. Obren raširi zenice od iznenađenja, ali ništa ne odgovori. Pogledao je u Tošu, koji se namrštio.

            – Ne, ne znam vam ja ništa. Ne znam o čemu pričate. – otpi iz čašice koja se tresla zajedno sa njegovom šakom, pa pokaza Toši da donese još.- A otkuda vam to?

            – Vidite, ja sam iz opštine, poslali su me da proverim. Navodno, u ovom selu je neko nahoče, ostavljeno dete…

            – Ne znam ja kakve vama to vesti stižu, ali znajte da ovde služimo najbolje pečenje! – uskoči Toša sa najljubaznijim osmehom koji je u životu izveo još samo jednom – kada je primao miraz od budućeg tasta.

            – Ne, hvala.

            – Hajde, hajde, znamo da vi varošani niste imuni na dobar zalogaj. Tošo, daj jedan oval ovamo! I salatu, razume se! I daj čoveku rakiju! – prihvati Obren.

            – Ne, ne, molim vas! Ne pijem dok radim! – branio se čovek.

            – Je l ’ to na tvoj račun? – namignu Toša Obrenu.

            – Neka bude na moj!

            I pre nego što je čovek mogao odreagovati, preko njegovih papira se nađoše mastan oval sa pečenjem, salate, tanjiri, hleb i piće. On je bezuspešno pokušavao da izvuče dokumente ispod svega, ali su svi bili zarobljeni i natapali se vodom sa oznojenih čaša i masnoćom sa mesa koje je virilo preko ivice.

            – Nema vam ovde nikakvog napuštenog deteta, ali je zato hrana odlična, prste da poližeš, prijatelju! – Obren mu je već sipao u tanjir, kao malom detetu i terao ga da diže čašicu uvis da nazdrave. Toša brzo mahnu starcu u uglu koji im priđe sa violinom i poče da gudi tik uz uvo čoveka koji se izmicao u stranu. Obren zapeva, a Toša prihvati, ulivajući gostu četvrtu po redu čašicu rakije.

            – Ima li… Molim vas, ovde imam navod… dete… – pokušavao je čovek da nadjača galamu, ali sa okolnih stolova svi su mu samo nazdravljali i vikali u glas uz salve smeha:

            – Ovde ima samo naše dece, ne tuđe!

            – Nisu vas dobro obavestili ti vaši!

            – Dakle … nema deteta? – vikao je čovek Obrenu na uvo, već polako zaplićući jezikom.

            – Nema, nema nikakvog deteta ovde! Živeli, zemljače, do dna! – staklo zazveča i Toša mu opet nasu do vrha.

            – I obavezno pečenje da probaš, ovakvo još jeo nisi! – gurnu mu Obren ceo oval pod nos. Čovek ga pomirisa i poče da klima glavom sa odobravanjem.

            – Ima li malo rena? – zažmirka čovek sitnim očima koje su se već caklile.

            – Tošo, daj ren! – Tošina žena je već trčala sa činijicom u rukama.

            – Pa, da ne bude da sam džaba dolazio… –  Čovek uzdahnu, otpusti jedno dugme na košulji, poče da se smeška violinisti pa se prihvati viljuške i noža.

                                                           ***

            Čovek je u žurbi uz raštimovanu violinu ispraćen na zadnji voz. Tek kada su se Obren i Toša uverili da je i zadnji vagon dobro zamakao za krivinu odnoseći pošteno pripitog i sitog čoveka natrag u varoš, pogledaše se u oči u tišini i dimu koji su ostali da lebde na stanici.

            – Šta misliš, ko je prijavio? – upita Obren Tošu, dok je gužvao kapu u rukama.

            – Obrene, više nije bitno. Nevolj… – ispravi se Toša –  Bogdan ostaje naš. A ti mi dođeš dobro za ovaj ceh! – Pripreti mu prstom, pa pođoše putem natrag, dok je starac sa violinom i dalje gudio sustižući ih.

            – Aj` dosta više muzike, probi mi glavu celo popodne! – dreknu Toša, pa se obojica zasmejaše.

                                                           ***

            Nakon službenikovog odlaska, u selu je ponovo zavladala tišina, ali ne onako mučna i teška kao nekada. Pitanja ko je kome Bogdana prvi doneo na prag i čija ga je ruka prijavila više niko nije spominjao. Sve je postalo nebitno, baš kao i snegovi koji su se od tada mnogo puta istopili. Bogdan je rastao brzo, trčeći kroz avlije u kojima ga više niko nije čekao sa strahom, već sa kapijom širom otvorenom. I tako je Nevoljenik, koji je nekada putovao od praga do praga u kutiji od trešnjevog drveta, konačno našao svoj dom – u svakoj kući u selu.