Из збирке ,,Приче из Латсвета“
Место радње: Кајџаб
Вече је било топло и пријатно. Зашло сунце је са собом однело врелину дана, али се принцеза смрзавала у свом шатору. Одевена у нову свилену хаљину боје цвета камелије, обема рукама је трљала своја гола рамена у немогућности да се загреје. Језа коју је осећала није уопште долазила од споља. Трљање је заправо пријало њеним длановима јер јој кожа никада није била мекша. Данас мора бити савршена, од коже преко ноктију, косе, усана, до држања. Сваки. Њен. Аспект.
Златне наруквице су јој звецкале од међусобних удараца и чинило јој се као да ти звуци журно одбројавају време до његовог доласка. Клики-клики-клики. То јој отежа муку. Спустила је руке. Клики. Када би само могла да тако самостално прекине са чекањем. Али, авај, нема она моћ над тиме. Цар ће доћи када буде дошао.
Харини је била четврто дете и једина кћер краља и краљице Кајџаба. Њену мајку краљицу Кшитију, коју су описивали као заносну и благу, однела је пре пуну деценију грозница, то бездушно гордо копиле које не прави разлику између просјакиње и краљице. Тако је Харини од шесте године једино женско у својој породици.
Браћа су јој одувек била брижна, само у понеким случајевима груба и тешке руке, али ненамерно. Њен господин отац, краљ Бахадур, имао је свету дужност вођења краљевства. Али опет, никада јој није бранио улазак у његове одаје док се бавио својим послом. Када би кроз тешка врата од сандаловине ушла у ту собу осликаних зелено-белих зидова, затекла би оца за столом међу хартијама и са пером у руци. Он се није обазирао на споро окретање шарки јер је стражарима било наређено да не пуштају унутра никога сем ње. Њеној браћи је приступ био забрањен, мада су били у обавези да присуствују саветима Краљевског већа са министрима. Тамо није било место Харини, нити икоме ко носи сукњу.
У својим радним одајама, краљ би пар пута дигао главу са посла да ћеркици упути топао осмех. Ретко би, међутим, изустио иједну реч. Харини је знала да отац ради нешто важно, па је ћутала све време. Шеткала би се по соби, гледала у илустрације на зиду – мршаво дрвеће, разјарене тигрове, грациозне срне, високе ласте и хвалисаве паунове – а некад би јој пажњу заокупио стари кићени оклоп њеног деде у углу собе.
Отац би некада разбио тишину да је позове да лупи печат на неки документ. То је обожавала. Био је то један од разлога због којих је долазила, да види има ли данас неке повеље којој треба њен прецизни удар краљевог печата. Други, онај главни разлог је био да види оца. Он је и током заједничких обеда био ћутљив. Харини је знала да има стотину брига на уму, па му није замерала. Кајџаб је био земља чији су златни дани прошли. Све растуће Магично царство Мезилона их је окруживало са свих страна осим југа, где је било море. Пре три године је једног министра, чија је ћерка била Харинина најбоља другарица, краљ ставио на пањ због бестидног довођења у питање његовог ауторитета и вештине владања. Министрову породицу су отерали са двора.
Тако је принцези једино женско друштво остала њена учитељица. Она је била јадна замена за њену мајку и Илу. Свака њена лекција је за циљ имала само једно – да је учини подређеном мушкарцима из високог друштва и умилном према њима.
„Ти си кајџапска принцеза“, рекла би јој учитељица, „и од тебе се очекује да се удаш за мушкарца племенитог рода. А постоје правила понашања према мушкарцима, а нарочито према племићима!“
Харини се чинило да је и реченица коју јој је отац највише пута рекао била о томе. „Сви имамо дужности, кћери. Твоја је да се добро удаш“, додао би.
Принцеза није имала ништа против удаје. Идеја о томе ју је увек узбуђивала у некој мери. Маштала би како стоји пред наочитим и високим сардаром у венчаници дугиних боја, или пак неким принцом из далеких земаља где је људима кожа бела, очи светле, а коса попут класја. Нико од тих фигура њених сањарења није могао да се пореди са човеком кога је у шатору чекала.
Пред вратима је сваког часа могао дојахати Тен-Он XVI, владар Магичног царства Мезилона. Свих петнаест претходних Тен-Она и остали његови преци који су седели на мезилонском престолу и носили мезилонску круну су заувек осуђени да се памте као слабији, мање значајни и мање величанствени од њега. Показивао је невероватну одлучност још као новопечени цар, причало се. Судбина му је да влада државом коју ће ограничавати само морске воде; да свако парче тла на овој страни света припада његовом царству. Да ли му је мезилонска богиња одредила ту судбину? Не. Одредио ју је он лично, сам за себе.
Мезилон је пре десетину векова награђен даром с неба. Стеном вреднијом од злата. Силом којој природа завиди. Тамо где је звезда пала, сада стоји град. Његов ваздух је богатији. Његовим улицама струји моћ које људски род није доследан. Име му је Оретот. Круг.
Цар није провео превише времена у кругу. Из њега је изашао са војском да судбини својој подари живот. Поред пешадије и коњице, кренула је и једна пре тога невиђена чета. Тен-Онов понос и дика, Синови метеора.
Мезилонским царевима није било страно да користе магове у војним операцијама, али они су били птице у поређењу са змајевима које су представљали Синови. Харини није могла да поверује када је први пут чула да су они, са својим дугачким штаповима од црног цирконијума, разрушили тло и призвали горостасну плиму, обогативши континент за једно велико и туце мањих острва. Једино је то натерало на повлачење Краснире, тај тврдоглави и ратоборни народ.
Харининог оца је читавог живота највише пекао жиг кукавице. Његово величанство није желео да се његовом владавином стави тачка на племениту историју кајџапске монархије. Министри су га подржали.
Принцези није било јасно зашто је мушкарцима из Већа суверенитет важнији од живота. Али шта она зна о политици, њено је да се добро уда.
„Нико не може да води битке на два фронта“, причали су они. А онда су Синови метеора поцепали земљу. Остао је један фронт.
Најстарији брат јој је погинуо на Сивом пољу. Други је заробљен у истој бици. Трећег су довели на двор, жив је, али мораће да се опоравља од рана још неко време. Невоље које су му задесиле синове у рату су краља натерале да кроз ћерку изгради пут до мира.
Људи из Кајџаба имају обичај да за нешто темељно употребе израз „од главе до пете“. Баш је таква била Харинина припрема за свечани пријем супруга. Служавке су јој опрале косу, па је потом испрале чајем од лаванде и јасмина. Припремиле су јој купку и орибале сваки педаљ коже. Затим су је измасирале неким мирисним уљем за које Харини није ни знала од које је биљке направљено. Жадним ваљком је обављена масажа принцезиног лица да би на њега потом ставили маску од беле глине. Док се маска сушила, слушкиње су се позабавиле њеном косом. Исплеле су јој четири танке плетенице, две од њих увртеле у пунђу на темену коју су везале ружичастом траком, а остатак косе су јој увиле и пустиле да јој пада преко плећа. Кожу лица након суве маске су јој освежиле ружином водом. Напокон је дошао тренутак за одевање. Мекоћа свиле јој је миловала чисто тело. На крају су јој нанели шминку на усне, капке и образе и ставиле јој блистав накит. Огрлица од седефних шкољки јој је красила врат, а на ручним зглобовима и ушним ресицама јој је сијало злато.
Принцеза је била спремна да дочека цара, али само физички.
Слушкиње су изашле из шатора чим су упалиле ватру у уљаним лампама. Њихов пламен није одбијао Харинину језу. Од величине шатора се осећала малом. Његови зеленкасти зидови су чинили да њена светлоружичаста хаљина и бадемаста кожа одступају од средине. Цар ће, наводно, тако лакше опазити њену лепоту, ако је уопште има. Харини је себи изгледала лепо када се после улепшавања видела у огледалу. Да ли лепота једне принцезе може да се мери са лепотом једне царице? Да ли ће му бити одбојне њене мале груди или боја коже? Хоће ли њен изглед бити достојан највећег освајача којег је историја видела? Сва та питања су је све више онеспокојавала. Хтела је да се он појави већ једном и лиши је те агоније коју представља чекање. Па и нек одшета сам из шатора, барем ће све бити готово.
Њена култура има обичај да невеста треба да дочека мушкарца у шатору и да са њим изађе из њега ако му је по вољи. Харини је схватила да је више није брига хоће ли бити цару по вољи док је руком покушала да умири стомак. Да, отац јој је рекао да ће је лично истући ако не успе да задиви цара, иако никада није дигао руку на њу нити наредио некоме да то уради, али мало батина може да истрпи.
Батине нису страшне, али смрт и уништење јесу. Сетила се Синова метеора. Пред очима јој се указаше слике Кајџаба кога гута море, запаљеног града, плача недужних, смрти оца и преостале браће. Грч у стомаку се појача. Био је оштар као бритва. Успела је да се исправи. Цар не сме да је види повијену. Не сме да је види ружну. О, хоће ли доћи више, проклет био!
Чула је клопот коњских копита напољу. Неко сјаха на земљу.
У шатор је ушао високи мушкарац. Када је скинуо кацигу открио је строго лице, кратку црну косу и поткресане бркове. Пламен из лампи је учинио да зелене и плаве нијансе заплешу на његовом ратном оклопу и цео тај призор је стварао утицај да Тен-Он зрачи скоро неземаљском снагом. Цареве косе очи се сусретоше са принцезиним крупним.
Харини га је погледала очима кошуте. Њен поглед је одавао посебну невиност која уплашеним бићима даје најузвишенију женственост.
Цар јој није рекао ништа. Само је клекнуо.
Спустио је своје чело скроз до траве. Учинио се нижим од најобичнијег слуге.
Шта год да мушкарац постигне, колико год земаља покори и богатсва сакупи, колика год слава да му прати име, он је ништа пред женом којој ће дати срце.
Изашли су из шатора држећи се за руке.
