Nisam prisustvovao sopstvenom rođenju
Niti začeću njene prve misli o meni.
Šta bih joj rekao da sam se tog jutra pojavio svečano
Umesto sebe?
Da li bih je upozorio da ne sedi bezazleno na
Mermernim stepencima fakultetskog prilaza
Sa jednom nogom poput visećeg klatna na ivici zemlje
A drugom do pola odveć u mojim grudima?
Skrivenu dvema lelujavim loknama
Od vreve novih početaka,
Svu u belini ravnog đona.
Da li bih joj možda rekao da dođe svega par minuta ranije
Ili da sasvim nonšalantno promaši broj tramvajske linije?
Da li bih i tada
Razumeo
Da na svetu ima toliko Andrićevih Jelena
I da moje takođe nema?
Da je ključ lirike zapravo način na koji ona nespretno dovršava
Ćirilično Р,
Dok se tajna Mikine misli razmotava u boji njenog glasa
A Kamerni Nokturno nespretno otelotvoruje
U toplini bledog vrata ušuškanog crvenilom visoke rolke
I olistavanjem provincijskih zenica u tišini amfiteatra.
Da li bih i Danas
U gluvo doba noći
Čuo čuvenih pet nota odsviranih akustično
Onako kako ih samo ona čuti može,
I pri pomisli na Kleptonovu tragediju
Znao
Da je nekada negde
Suze u raju smatrala svojim?
Da li bih inače
Mogao i ja da se rodim jutros
Kao nekada
Uprkos svim životima,
I poput Miljkovića sretnem i zavolim
Jedno Biće na trotoaru ruševina
Zarobljeno izmedju dva dana?
Ne,
Zaista nisam postojao pre nje.
