3.
-Stani.
Zašto si se uspeo stepeništem?
Ponovo nas napuštaš?
Još jednom si postao personifikacija
Svega pogrešnog i kaljavog na ustajalom
I ubuđalom svetu,
Video si koliko te prezirem
I da je dno staklene čaše jedva izdržalo
Moj zamišljeni stisak oko tvoga vrata.
Uskoro ću se odvesti do bankomata
I verovatno razmišljati
Dok prolazim kroz osunčane ulice
Kako je subota ovde mirna
I kako nema gužve u saobraćaju
Znajući da ću osetiti
Kada stignem do odredišta
Da me ovoga puta niko tamo ne čeka
Da mi pokaže kako rukovati čudnim spravama
I da mi da instrukcije kuda posle svega
Otići.
U frizerskom salonu ću možda
Na kratko zaboraviti
Dok mi oštricom obilaze oko potiljka
Kako me u zamračenoj sobi usred
Toplog prolećnog dana
Nestrpljivo iščekuju sveže ofarabani zidovi
Uz obrazloženje da su ih samo za mene krečili
I da će kada boja izbledi
Na mojim rukama sve to ostati
Za neka tamo vremena.
Frizer će mi ispričati
Verovatno
Koliko je samo danas njih prošlo
Kroz njegove vredne šake
I ponuditi neki savet o tome
Kako samostalno voditi račune
Raditi manje
A dobiti više
Dok će mene sve to
Nenadano asocirati
Na drvo smokve koje decenijama u dvorištu raste
I moje prve crteže ugljem na sivom zidu
Oronule i prokisle roditeljske dvospratnice.
Možda ću mu promrljati
Nakon što me upita da li sam zadovoljan
-Da se ne žalim-
ili
-Da može i bolje-
Iako ne pričamo o istoj stvari,
Pritom razmišljajući o tome
Šta li moj otac kaže
Kada ga upitaju o meni
Pre nego što se strmoglavi na stepeniku,
A zatim ću još jednom sesti za isti volan
I iznenada na putu do kuće
Skrenuti ka napuštenim brdima
Gde drveće crnoljubičastog lišća
Opominje da smrt zapravo može biti lepa
Kada o njoj ne razmišljamo
u dvosmernim kategorijama,
Da je moje svako dobro njemu loše
I da ne govori jezik u kome je ocrtano
Gde jedno prestaje a drugo otpočinje.
Kada se vratim i zasednem pored stare smokve
Neću imati kome da ispričam da sam slušao opela
Rasplakalog drveća
I da su mi na jednom brdašcu vlati pričale o
Tome da je ovaj Grad uvek neki drugi pri mom povratku.
Možda ću se i zapitati
Kako to da zrikavci zriču u sred vedrog dana
I sve deluje tako fluidno i živo
Kako dve senke u skučenom ćošku
Uz gromoglasan smeh koračaju krepko
Dok autobusi odvode radnike kući
A ja šetam unazad
Sa vodom u ušima
Slušajući kako leptiri cvile u napuštenom dvorištu.
U baštenskom vrtu ću se ogledati
Na staklu kućnog prozora
Ovoga puta sa spoljašnje strane
I misliti o tome kako u ovoj sivoj majci
Izgledam tužno i očajno
I da li sam možda danas
Mogao navuvći neku drugu boju,
Dok me najrođeniji zapitkuju kako napreduju studije
Ne znajući da sam se nedavno grčio pri pomisli
Na kontrast
Vesele muzike za ples sa lokalne radio stanice
Koja u kasnim podnevnim satima odzvanja
Kroz zvučnike napuštenih hodnika
bolničke kapele –
Gde još po koji pikavac pucektavo gori na podu
I gde se još pomalo naziru
Topli otisci kolena
Od težine usputne molitve.
Neće me pitati
Koliko njih je dobilo
Proju i jogurt
I da li ima ko da donese
Svežanj banana,
Da li će se iko baviti premeravanjima
Koliko bi natkazne trebalo biti blizu
Ili daleko
Točkićima
Već će me –
Ne znajući da misle na isto,
Upitati jesam li ikada čitao
o konceptu straha od smrti
I da li mislim da se može
Na kauču
uz fiskalni račun
kategorijalno proraditi?
