Kao mastilo i krv
27. decembar 1994.
Telo još uvek nije pronađeno, a porodično imanje na Košutnjaku je preko noći postalo mesto zločina. Kuću sada ispunjava miris krvi, a njena unutrašnjost odaje tragove borbe. Sara je bila dobra žena. Nije zaslužila takvu smrt.
Moj brat Marko – Sarin muž je bio jedini osumnjičen, ali je zbog nedostatka čvrstih dokaza ubrzo pušten iz pritvora i već nekoliko dana se nalazi na slobodi. Nismo razgovarali godinama. Duboko u sebi verujem da je sposoban za tako nešto zbog njegove kriminalne prošlosti. Ipak, bez dokaza moram da živim sa sumnjom.
Pisanje romana koji su inspirisani zagonetnim zločinima je moja strast, ali je ujedno i moj posao. Urednica me već neko vreme pritiska da što pre napišem nastavak romana jer rok uskoro ističe, ali umesto da se posvetim pisanju po Onoj staroj i proverenoj da nesreća rađa umetnost – ja sam tugu utapao u alkoholu.
Novinarka Jelena – moja bivša žena, koja već neko vreme istražuje Markov slučaj me je pozvala i rekla da je od anonimnog pošiljaoca dobila dokaze, koji, prema njenim informacijama mogu da budu ključni za istragu – fotografije sa mesta zločina, prepiska koja otkriva motiv, čak i imena koja se do sada nisu pominjala. Navodno je telo zakopano negde na Košutnjaku i navedena je tačna lokacija. Osećao sam se kao da tonem sve dublje. Ja sam samo pisac, nisam spreman na sve ovo.
Pripremala je ekskluzivnu vest, ali je rekla da će mi pre toga ostaviti dokumenta da ih pogledam. Možda nam brak nije potrajao, jer smo uvek stavljali posao na prvo mesto, ali imam poverenja u nju, kao i ona u mene. U povratku sa posla, donela mi je žutu fasciklu sa dokumentima i rekla da će ih uzeti kad budem završio. Dodala je da su to poverljive informacije za koje ni policija još uvek ne zna i da ih ne pokazujem nikome. Nije mogla da me gleda u takvom stanju pa se nije dugo zadržala. Zagrlila me je i rekla da joj je zaista žao, a nakon toga je otišla. Imao sam osećaj da će mi glava eksplodirati. Istina, ma kakva bila, morala je da izađe na videlo.
Počeo sam da čitam, ali mi je tada zazvonio telefon. Kada sam se javio, sa druge strane je bila tišina. Pomislio sam da je neko možda pogrešio broj pa sam krenuo da prekinem vezu. Odjednom se začuo muški glas:
„Imaš lepu kuću Stefane.“ „A i ova mačkica je mnogo zgodnija uživo nego na tv-u“, rekao je.
„Ko je to?”, pitao sam, dok sam snažno stezao slušalicu.
„To sada nije važno.“ „Jelena će biti mrtva ako se ne pojaviš ovde za deset minuta.“ „I nemoj da ti padne na pamet da dođeš bez žute fasikle!“
I ranije mi se dešavalo da fanovi dođu do mog broja telefona, zbog čega sam ga često menjao. Neko ima zaista morbidan smisao za humor i to mi se nije dopalo. Bio sam zbunjen. Kako pobogu zna za žutu fasiklu?
„Ovo uopšte nije smešno.“ „Saznaću ko si i kunem ti se da ćeš završiti u zatvoru!“
Ovog puta se umesto njegovog začuo dobro poznat glas: „Stefane, tvoj brat Marko je u mojoj kući“, urlala je Jelena u slušalicu. „Šta god da ti kaže – NEMOJ DA DOLAZIŠ OVDE!“
Uvek je bila neustrašiva, zato je i bila tako dobra novinarka, i to je samo jedan od razloga zašto sam se zaljubio u nju.
Oblio me je hladan znoj.
Marko joj je oteo telefon: „Imaš deset minuta“, rekao je i prekinuo vezu.
Bez razmišljanja sam stavio žutu fasciklu u unutrašnji džep od jakne, zgrabio ključeve od automobila i izleteo iz stana. Osećao sam kako me noge izdaju dok sam trčao niz stepenice – jer lift nije radio. Prokleta zgrada! Brava na automobilu se zaledila pa sam uspeo da je otključam tek iz drugog pokušaja. Vožnja je trajala kao večnost. Razmišljao sam šta da radim – nisam smeo da pozovem policiju. To je pravilo svakog otmičara – dolaziš sam. Znao sam da nikome ne mogu da verujem. Čak ni njima.
Svetla u kući su bila ugašena. Glava mi je pulsirala od napetosti, dok su mi se oči privikavale na mrak. Instinktivno sam krenuo na sprat. Kada sam se približio spavaćoj sobi video sam da su u njoj svetla upaljena i Jelenu koja je bila vezana za nogu od radnog stola sa trakom na ustima. Podigla je glavu i tada su nam se pogledi sreli. U očima sam joj video mešavinu sreće i besa što me vidi. Onda se ispred nje pojavio Marko. Bio mi je okrenut leđima, pa mu nisam video lice. Sada je krupan i ćelav. Čučnuo je ispred nje. Kad je podigla pogled ka njemu raspalio joj je šamar. Nagonski sam ga zaskočio i oborio ga na pod. To ga je samo razbesnelo. Bio je mnogo jači i spretniji od mene. Uvek je to bio. Udarao me je pesnicama dok sam pokušavao da se oslobodim. Uspeo sam da ga udarim u međunožje, što mi je dalo prostora da ustanem i izvadim pištolj koji sam posedovao isključivo za samoodbranu.
„Da li stvarno misliš da se plašim te igračke“, upitao je, dok se polako dizao sa poda. Delovalo je kao da ga cela situacija zabavlja. Sada sam mogao jasnije da mu vidim lice. Bilo je prekriveno odvratnim ožiljcima. Bio sam užasnut. To je zaista bio moj brat Marko. Prepoznao sam ga zbog belega na vratu koji obojica imamo od rođenja.
„Stefane, odavno se nismo videli“, rekao je, ovog puta nešto blažim tonom.
„Da li sam ti nedostajao?“
„Šta ti radiš ovde“, upitao sam ga dok sam i dalje nespretno držao pištolj uperen u visini njegovih očiju. Nisam bio siguran da li znam da ga koristim. Sama pomisao na to da sam upravo uperio hladno oružje u rođenog brata mi je stvarala mučninu!
„Ti stvarno ne razumeš, Stefane.“ „Ja sam u bezizlaznoj situaciji. Nisam ubio Saru, podmetnuli su mi zato što sam hteo da se povučem, nisam više mogao da živim kao kriminalac, moraš da mi veruješ.“
Borio sam se da zadržim kontrolu nad svojim emocijama.
„Ne mogu da ti verujem, Marko. Ne nakon svega što si uradio!“
„Ako Jelena objavi te podatke, ako oni isplivaju na površinu, sve će biti uništeno, naši životi će biti uništeni!“
Moj um nije mogao da se kontroliše. Sve mi je govorilo da ne smem da mu verujem. Ali u isto vreme, nešto duboko u meni počelo je da sumnja. Da li ima istine u onome što govori?
Tišina je padala između nas kao teška magla. Marko je osetio da sam na ivici da popustim. Uvek je bio dobar u čitanju tuđih misli i otkrivanju slabosti. Iskoristio je trenutak moje nepažnje da podigne pištolj sa poda. Zatvorio sam oči, pripremajući se za finalni udarac.
„Žao mi je,“ rekao je, ali ja ga više nisam čuo. Pištolj je opalio i vrlo brzo, sve je postalo tiho. Osetio sam kako me život napušta, a onda je nastala potpuna tama. Bol, tišina i krv. Sve se pomešalo u jedan zastrašujući trenutak.
Tada sam se probudio u svojoj radnoj sobi, okupan znojem.
Sve je bio samo san.
