“ Njeno stanje je tako, da uskoro ne samo da neće moći da se kreće, i brine o sebi, nego neće moći ni da priča, shvati. Kako ćeš znati da joj pružiš odgovarajuću negu? “, objašnjavala je Ivana Saši, pakujući sisteme za infuziju i lekove u medicinsku torbu.
Saša ju je gledao pokorno, i povlačio još jedan dim cigarete, dok je u sebi brzo nalazio reči s kojima će još jednom uspešno ubediti Ivanu da mu pomogne u planu da Maju ne odvedu u bolnicu.
“Možeš li ti da shvatiš da joj već mesecima pružam negu, dobro, uz pomoć tebe i Igora, i da ona ne želi da ide?” , iskreno nadao se da će smisliti nešto uverljivije.
“Saša, nisi svestan šta te čeka ako ona ostane ovde, ja sam već u opasnosti jer uzimam narkotiku iz bolničke apoteke i dolazim da joj dajem u kućnim uslovima. Pre nego što je ubije bolest, ti, ja i Igor bismo je pre mogli ubiti.”
Istina je, od kako je Majina bolest naglo napredovala u kombinacijji sa neuspelim terapijama koje su oslabile njen imunitet i koje je njen organizam odbacio, njih troje su vodili bitku s vetrenjčama. Sve sa Majom, kolovođom na čelu. Uspešno je obradila svoju prijateljicu, Ivanu, medicinsku sestru, takođe žrtvu autoimune bolesti. Znala je da će joj karta empatije upaliti kod nje. Kao i kod Igora, Ivaninog dečka, doktora koji kao i Saša brine o Ivani, kada njena bolest uđe u fazu da ne može da se brine o sebi.
Igor je u susednoj prostoriji zavrtao braunilu na Majinim rukama, dok ga je ona pripremala za ono što sledi.
“Dobro, ajde ovako, razmislićemo još malo, do tada viđaćemo se u istom kontinuitetu išalji nam nalaze i rezultate.” Nije više imao snage za uveravanje, otapaće je svakog dana po malo.
Saša je pružio ruku Igoru, i pogled koji su samo njih dvojica razumeli, i ispratio ih iz stana.
Maja je spavala na kauču, uvukao joj je ruku sa braunilom pod ćebe i smanjio njen omiljeni
radio. Dok ju je gledao kako leži na tom kauču setio se kako su pre ne tako mnogo vremena baš tu strastveno vodili ljubav. Ona leži sad tu nemoćna i polupokretna. Izašao je na terasu da zapali jednu. Na hladnom oktobarskom vazduhu, dok su mu vrele suze umivale umorno lice, a pluća se punila dimom, razmišljao je o Ivaninim rečima. Znao je da je upravu, nije razumeo Maju ni dok je bila zdrava, puna života i elana, nije mogao i umeo da joj pruži ljubav koja joj je trebala. U njihovim životima sve se prebrzo dešavalo, njihova kratka veza, raskid, njihov ponovni susret kada se iskra ponovo zapalila između njih, kada su nenamerno začeli dva života. Pa se opet rastali, ni ne očekivajući kako će se sudbina sa njima poigrati. Nije prošlo mnogo vremena, Maja sa stomakom i on su bili pred oltarom. Uvrstio ju je u život, nju i decu, kao još jednu obavezu. Bio je dobar sa obavezama, vredan i predan, mnogo bolji nego u ljubavi i bliskosti. Tek sa rođenjem Klare i Vanje u njemu se rodila i neka toplina, mislio je kako će možda konačno uspeti da oseća. Par meseci kasnije, sve se srušilo. Klara i Vanja su postali deca njegovih i njenih roditelja, jer nega još dvoje nepokretnih bića sa njom u stanu nije bila moguća. Uzimao bi ih kada bi Maja imala bolje dane, tada bi oni bili porodica. Njihovi dani porodice bili su sve ređi.
“ Tu sam, mali, pušio na terasi.” , rekao je dok je ulazio u dnevni boravak.
“ Mili, jel su pristali?” , pitala ga je Maja i pogledala molećivo.
“Ivana se buni. Iskreno, Majo, upravu je. Šta ću kad ne budeš mogla da govoriš, a i ti i ja znamo da već sada dođu takvi sati. Neću znati šta ti treba. Majo, kako ću ja to, kako ću ti čitati misli?” Sedeo je pored nje i trudio se da ne pusti suzu, svoj plavi pogled držao je daleko od njenog i pognute glave pružao joj ruku, koju je ona prihvatila, i uradila ono što samo ona zna da će ga smiriti. Nežno mu je šarala prstima po dlanu dok se on opuštao.
“Mili, došlo je vreme. Ja odlazim. I vidi, ništa me ne boli. I neće me boleti. Samo ću se gasiti. Molim te pokušaj bar. Znam da tražim previše od tebe, ali vidi ti meni već sad čitaš misli. Kada te pogledam meko, ti znaš da mi treba tvoj dodir, kada iskrivim usta od bola i kada mi neka suza promakne, znaš da je vreme da zoveš Ivanu da mi da terapiju. Kada se probudim srećna i nasmejana, ti znaš da je to dan za porodicu. Ti čitaš moje misli mnogo bolje nego što smo se ikad razumeli dok smo bili strastveni, i pričljivi.”
Znao je da je već odlučeno. Mesec dana potom uspešno joj je čitao misli, uspešno ju je osećao. U njenom pogledu razumevao je šta joj kada treba. Nije razumevao odakle mu snaga. On koji je Maju neuspešno izbacio iz svog života, dok je ona pokušavala da ga pročita. On koji je bežao od potrebe za povezivanjem i bliskošću u svoje depresivne epizode, sada je bio taj koji je čitao porebe drugih, i povezivao se. Ona depresija bila mu je sada daleka, i nije se sećao sebe iz tog perioda.
Maja ga je uverila kako je dobro i posalala ga da nabavi neke stvari za decu koje, kao slučajno nigde nije uspevao da nadje po celom gradu. Okrenula je Ivanu i rekla joj da je vreme. Nekoliko minuta kasnije na vrata stana je uletela Ivana još u uniformi i jedino što je stigla da kaže a da ju je čula bilo je “Jebemu.” Na stolu je ostavila poruku Saši: Mili, pokaži mi da je vredelo što sam te naučila da čitaš misli. Ona, koju je on terao od sebe govoreći joj da ništa ne zna o životu, naučila ga je da oseća, posmatra, da čita misli.
