1. poglavlje
Gospođa Poleksija se šetala baštom i brala ruže, uredno ih stavljajući u pletenu korpu koju je dobila za rođendan. Zadovoljno se smešila i prilazila ukućanima, koji su je milo gledali i zahvaljivali se nebesima što je živnula, posvetila se sebi i vrtlarstvu koje je, nakon raskida braka, zapostavila. Prošlo je od tada sedam godina. Za sve to vreme, gospođa Poleksija je slabo izlazila u društvo i povukla se u sebe. Pozivale su je koleginice, Nataša i Dragana, da izađu u pozorište ili da negde otputuju, ali ona je to odbijala. Pomagala je sinovima oko škole, a starijoj ćerki, jedinoj koju je imala, pružala je podršku u svemu. Bilo da je sport ili muzika. I ovoga jutra, bila je nežna prema njoj, raspitujući se o ispitima na fakultetu. Ćerka joj je odgovarala. Bila joj je slična po izgledu, a po karakteru je bila na oca. Samo je lepota gospođe Poleksije u četrdesetim godinama došla do izražaja. Imala je oči boje mora iznad kojih su se izvile guste crne trepavice i čokoladnu boju kose. Čudili su se građani malog mesta u Sremu, Rumi, kako je muž mogao da ostavi takvu ženu i razvede se zbog druge, starije žene. Da je bila mlađa, možda bi i razumeli, ali žena kao što je gospođa Poleksija, ne ostavlja se. Majka je u mladosti držala pod strogim nadzorom i nije mogla da se vidi u diskotekama. Čuvala se za sreću u braku, i kada je našla po njenim rečima, roditelji su joj dali blagoslov da se uda. Bila mu je poslušna, verna, a i on je nju poštovao. Pa ipak sreća nije zavisila samo od nje. Jedna starija žena ga je otela od nje, voljene sugradjanke i majke, i obećala mu bogatstvo, sreću, lepši život. Stanovao je u bogataškoj kući sa tom ženom, koja je imala sigurno sedamdeset i tri godine. Zapostavio je sve zbog nje. Pa i decu. Ali, ona mu nisu zamerala zbog toga.
– Jutros si rano ustala – rekla je Poleksijina majka, osmehujući se.
– Svako jutro je tako. Ranije je mogla da spava do deset kad ne radi. Ali, sad ne – odgovorio je sin Despot koji je iznosio limunadu na sto.
– Drugačija je – dodala je Despina. – I doterala se.
– To si dobro zapazila. Plava boja joj lepo stoji – rekla je proseda žena. A bila je zaista lepa u providnoj plavoj košulji, teget pantalonama i teget sakou koji je stajao na stolici i čekao da ga obuče. Vetrić je zaduvao i ona ga uze u ruke.
– Šta radi Dimitrije u kuhinji? Zovi ga da sedne, da nam se pridruži i donese te sendviče – blago je zapovedila baka.
Despina ga pozva. Zatim ih obavesti da Dimitrije pravi zabavu i da će dovesti društvo i devojku. Baka se namršti.
– Pa taj nije ni srednju školu završio! Tek mu je sedamnaest. A izlazi…
– Eh, bako, sad su druga vremena. Pusti ti šta je nekad bilo i te tvoje starinske priče – branio ga je stariji brat koji je imao devetnaest godina.
– Mama, hoćeš li da dočekaš Mitine drugove – zamolila je Despina majku. – Ja izlazim sa Janom i jednim drugom u bioskop. Danas nemamo predavanja. Neću biti u Novom Sadu do sledeće nedelje.
– Bolje bi bilo da to vreme iskoristiš za učenje – savetovala je baka.
– Rekla sam ti da mi dobro ide učenje. Četvrta sam godina. Upisaću postdiplomske studije. Za posle ćemo videti.
– Posle da se udaš i imaš svoju porodicu. Nemoj dugo da čekaš. Tvoja majka se udala na vreme.
– Pa je bila nesrećna.
Poleksija je oborila pogled i oči su joj zasuzile.
– Oprosti, majko, molim te. Nije mi bila namera da te povredim. Samo mislim da brak ne donosi uvek sreću.
– U pravu si. Nemamo svi sreće u ljubavi. Ali, zato ja imam vas troje. Vi ste moje najveće blago. Hajde sada, spremi se, da te ne čekaju prijatelji!
– Ako slučajno dođu, a ja nisam spremna, ti ih primi i popričaj sa njima. Tebe znaju. Osim Miloša. On te ne zna.
– A ko je taj Miloš? – pitala je gospođa Poleksija.
– On studira sa mnom, ali stariji je od mene sedam godina. Ima trideset godina. Ali, sladak je.
– Sviđa ti se? – pitala je baka.
– Ne znam još ništa. Idem gore.
Despina je bila nežna prema mami i poštovala je baku. Posećivala je često i donosila joj kolače. Živela je u istoj varošici u kojoj su živeli i oni, ali nije napuštala svoju kuću i nametala se ćerki, iako je bila strogo moralna i pomalo starinska žena. Ali, teško joj je bilo što je ćerka ostala raspuštenica. Brak je svetinja i treba ga čuvati. Zar ona, tako divna, mila, idealna, da bude ostavljena? Ako ništa drugo, barem se izvukla iz depresije i čamotinje u koju je upala posle razvoda. Njena jedinica je bila hrabra i požrtvovana majka svih ovih godina. Mogla je i ona početi iznova i udati se ponovo, ali nije želela zbog dece. Nije se ni trudila da se uda. A majka se nije mešala u njene odluke. Krivo joj je bilo na zeta što je ostavio onako mladu i lepu zbog bogate žene. Tražio je karijeru i novac, a u braku nije dobio ništa osim briga i dece.
Zvono se čulo na vratima. Gospođa Poleksija je požurila da otvori vrata.
– Ja ću, majko. Nemoj ti. Zbog vena.
– Dobro, dušo. Uvek si bila osećajna, nežna, poslušna prema meni. Nemam šta da ti prebacim. Ljuta sam samo na bivšeg zeta što je ispustio najlepši cvet iz ruke. Šta bi bilo da si se ti spetljala sa mlađim? Kako bi njemu bilo? A ti nisi kao on. Ti si jedna moralna, časna i verna žena. Ti nikada sebi ne bi dopustila tako nešto.
Više nije slušala majku. Požurila je da otvori vrata. Kad je otvorila, ugledala je pred sobom divnog mladića sa crnom kosom i crnim očima. Bio je visok i krupan i imao je mio pogled. Da, to je taj Despinin drug. Pričala je o njemu na terasi. Sigurno je imao trideset godina. Ali, nije znala da je tako lep. Obrazi su joj se zarumeneli kao jabuka, ali je brzo spustila pogled i, nervozna, zamolila ga je da sedne i sačeka Despinu. Ponudila ga je sa pićem, ali mladić je samo ćutao i neprestano je gledao.
– Mislila sam da će doći i Jana. Ona ide uvek sa njom.
– Ona nas čeka pred bioskopom.
– A šta se daje? – pitala je, trudeći se da bude ljubazna i sakrije svoj pogled. Ali, oči su je odavale.
Stara baka se pojavila u dnevnom boravku i videla da se nešto događa sa njenom ćerkom. Pogledala je u njeno lice i zapazila promenu. Ovaj momak će im samo uneti nemir u kuću. Uzbudio je njenu ćerku pri prvom susretu. Ako je zet morao da ode sa starijom, ne mora ona sa mlađim. Šta li se to dešava sa svetom, pitala se, ostavljajući palicu sa strane i spustivši se na trosed pored ćerke. Htela je da ga ispita. Ko mu se više dopada, ćerka ili unuka.
– Donesi mi onaj liker od jagode.
– Mama, ti nikada… Ne piješ.
– Sada hoću – rekla je strogo. Poleksija se uozbiljila.
– A vi, mladiću, viđate se sa mojom unukom.
– Ne, mi smo…
Utom se pojavi Despina, i oni izađoše u provod.
– Ostajem večeras u kući.
– Ovde ćeš spavati? – pitala je iznenađena ponašanjem gospođe Mile.
– Da, dušo. Osim ako ti ne smeta…
– Naprotiv. Prijaće mi da provedeno veče zajedno. I da ne budem sama kad dođe Mitino društvo – pričala je i osmehivala se, a staroj ženi je laknulo. Ohladila se, bilo je sve što je pomislila.
