Čuvaj se žurbe, jer ona uvek dovodi do kajanja: onaj koji žuri govori pre negoli što sazna, odgovara pre negoli nešto shvati, odluči pre negoli nešto proveri, kudi pre nego što se u nešto uveri.
(Arapska poslovica)
Nikolija se užurbano spuštala niz strmi puteljak koji vodi ka reci. Nije imala razloga da žuri ovoga jutra kao ni prethodnih dana, ali ipak zapinjala je o stazu posutu sitnim kamenčićima, kačila je šiblje telom tamo gde je staza bila uska i zakrčena.
Bacila je svoj peškir na kamen i nakratko se zaustavila da povrati dah. Bilo je neočekujuće toplo za početak sezone. Spustila se na veliki kamen uz reku i počela je tiho da plače. Jecala je, rukama prekrivajući lice. Dok je plakala, kroz glavu su joj prolazile greške i izdaje koje je počinila. Ubacila je stopala u Ispovedaonicu nežno, kao da se plašila da bi je mogla sa grubim ulaženjem probuditi ili razjariti.
Kao i uvek, bila je hladna isto onoliko koliko je bila i čista. Brisala je suze i ulazila sve dublje i dublje. Prilikom svakog udaha osećala je pritajeni bol u grudima. Primetila je, dok je stajala na kamenu u vodi koja joj je dosezala do kolena, jednu zmiju kako se uvija. Upravo se tako u njenom stomaku uvijala krivica. Razjedala je i pitala se da li je mogla svoj život da uredi bolje.
Odjednom, čula je šuštanje kamenčića iz pravca puteljka koji vodi u kotlinu. “Previše su tihi i brzi da bi bili ljudski.”, pomislila je. Kada je životinja izašla iz šiblja, bolno srce joj je udaralo jače. Više nije osećala bol, sada je želela jedino da preživi i svi osećaji usmerili su joj se na to. Bio je veličanstven, visok, vitak i beo. Stao je kada ju je ugledao i pogledao je iznenađeno.
Brzo je razmišljala, mogla je da uskoči u vodu, i to je možda bila najbolja opcija, ili je mogla da dohvati neku granu ili veći kamen ukoliko je napadne. Ali iz dedinih i tatinih priča, znala je da obično ne napadaju ljude, samo nije znala šta da radi ako ga sretne.
Nedugo potom čula je ponovo korake po stazi, ovog puta teže, čini se ljudske. Primetila je neku ogrlicu na vuku, kada je malo bolje pogledala videla je da je on na povodcu.
Osetila je olakšanje, to je samo još neki ludak pripitomio vuka. Visok starac plavih očiju i dugačke sede brade izašao je iz šiblja.
“Hej, pa tu ima nekoga.” , rekao je, ali Nikoliji se nije činilo da gleda u njenom smeru.
“Dobro jutro, pa da, ja sam malo, isto kao i Vi poranila, da se razbudim” , šmrknula je brzo i trudila se da ne zvuči plačljivo i razdragano kao što jeste, “ nisam se nadala baš da ću se ovako brzo razbuditi, ali zahvaljujući Vašem ljubimcu, definitivno jesam.”
“O izvini, mi se obično ne spuštamo na reku ovako rano, ali jutros, pa kao da me je nešto nagnalo ipak da to uradim.”
“Da, zbilja, nisam Vas viđala ovih dana. “ Vratila se na svoj peškir, dok je on seo na klupu ispod drveta, a beli šakal tik uz njegove noge.
“Žurila si, možda zato.”
“Kako to mislite, bili ste ovde i prethodnih jutara?” , neprimetno još jedna suza joj se slila niz obraze, nije bila sigurna, ali mislila je da on to ne može da vidi.
“Može se reći.”
Postalo joj je neprijatno.
“Vi ne vidite?”
“ Ne tako dobro kao ti, ne mogu se ogledati u Ispovedaonici, ali vidim na neke druge načine. Čujem kako svakog jutra žuriš, i čujem tvoj tihi jecaj koji odjekuje kroz vodu i kamenje.”
“Ne brini se, verovatno se pitaš da li to neko drugi čuje i vidi. Budi sigurna da ne.”
“Žao mi je ako sam Vas uznemirila”, glas joj je sad već podrhtavao.
“To je sasvim uredu, kome ćeš reći za svoju tugu ako ne Ispovedaonici.” Nasmejao se.
“Zapravo, nadala sam se više da ću ovde naći neki mir i da će ona meni nešto “reći”. “
“ Ispovedaonica je gora od mene, ona ne čak ne da ne vidi nego i ne priča, jedino što može je da te opere, tako hladna i čista. Ranu prvo treba dobro očistiti, pa je onda negovati da zaraste. Krivica je kao i zmija, sipa ti iznova otrov na otvorenu ranu. Ako se zaista kaješ zbog nečega što si pogrešila, i ako znaš zašto to nije bilo dobro za tebe, trudi se da bude drugačije.”
Nikolija nije znala odakle ovom starcu sve to, odlučila je tiho da uđe u reku i zaroni, ali umesto toga pomno ga je slušala.
U stomaku ona zmija krivice kao da je svaki put kad bi pogledala šakala i on nju, bila sve manja.
Starac je ustao sa klupe.
“Hajde, uđi u nju. A kad izađeš, idi i ne greši više.” , prišao joj je i dao kamenčiće koje je do tada vrteo po šakama.
“Uzmi ovo, izliji svaku tugu na jedan kamenčić i baci ga u reku, svaku krivicu i grešku koju misliš da si počinila.”
Uzela je kamenčiće iz njegovih ruku, koje su bile tako čiste i nežne.
“Hvala Vam.” Rekla je tiho i sramežljivo dok su joj se suze slivale niz lice.
“ Tebi hvala, što si tako čista kao Ispovedaonica.” Rekao je i vuk ga je već vodio nazad ka stazi.
Na dlanu skupila je svoje suze i umila kamenje, koje je na njeno čuđenje menjalo boje. Odjednom, kada suza više nije imala i kada u stomaku više nije osećala krivicu a u grudima bol, primetila je da u rukama drži kristale i stala u čudu. Zamahnula je rukama i nežno ih ubacila u reku. Dodirujući tlo sve jedan se rasprsnuo poput stakla. Ona je uskočila za njima, i zaronila pokušavajući da nađe mesto na kojem su pali. Ali nije uspela. Kada je izronila iz reke, tuge više nije bilo. Otišla je čista i mirna stazom nazad, u život.
