Srce joj je damaralo u grudima od nervoze dok je hitro jurila ka ulazu škole. Znala je da je stvarni uzrok njenom kašnjenju zapravo otpor koji ima prema tim predavanjima I kolegama, koje ne smatra dovoljno inteligentnim da bi joj bili ravni. Ali još jednog puta su se pokazali više nego dovoljno snalažljivim od nje. Prazno zuri u rezultate ispita okačene na oglasnoj tabli pored ulaza u najzlooglašeniji kabinet te proklete škole.
U glavi sumira sve svoje rezultate protekle nedelje:
Ispit: Pala (ponovo)
Kurs nemačkog: bačene pare; propala ambicija, nedosanjan san napustanja države bez reda I rasporeda I nekih većih materijalnih mogućnosti I kvaliteta života. (takođe, nikad neće moći da stane na crtu svojim FAKULTETSKI obrazovanim vršnjacima iz srednje (zauvek će pobeći iz tih prijateljstava glavom bez obzira, jer zaboga njena vrednost pored njih je ozbiljno ugrožena)).
Društvo: nestale bez traga i glasa poslednje dve persone s kojima je bila dobra u svom gradu tako da nema s kim ni na kafu; menja raspored sedenja u amfiteatru na nivou predavanja, I generalno pa hm idalje joj je jedino podnošljiva Kaja koja ne dođe na sva predavanja, naravno, tako da, pa ni tu nema s kim posebno da popije kafu…
Porodica: apsolutno je ne vidi I ne razume kao I veći deo života, sve što iznese kao problem ili ponište, jer kao daj molim te Lenka oko čega se ti nerviraš, ili naprave ultra mega giga dramu I priču u kojoj ona uglavnom završi kao žrtva (I NE OSECA SE NIMALO MANJE JADNIJE ZBOG TOGA NEGO PRE SAMOG POVERAVANJA PROBLEMA OSEĆA SE JOŠ OČAJNIJE).
Dečko: Skoro je sigurna da ga nema, mada još uvek se nada preispituje I traži opravdanja za sve gluposti koje su im se nekako desile (prava slika njega se desila).
…
Okej, jedno predavanje mogu ja to, sigurno neće trajati predugo, on mrzi nas skoro istim intezitetom koliko mi mrzimo njega, čvrsto se uverava dok otvara vrata kabineta. Nekoliko bledih pogleda u prezentacije kasnije I poneka beznačajno napisana reč u beleškama, tek nabacana čisto da bi njeno cimanje prevozom do škole imalo neke poente, shvata da joj telefon vibrira. Vadi ga iz torbe, I da on je. Verovatno je zove jer se odnekud vraća ili je negde krenuo. Mrzela je to koliko joj se I svidjalo, zbog njega uvek je imala društvo dok šeta gradom jer bi se I on kao I ona njemu obično javio na telefon. Ali ne I sada. Odbija poziv I šalje kako je na predavanju. Okej odgovorio je. Čak I bez smajlija. To učini samo da se još više iznervira I da zamrzi mesto na kome je, jer samo da je bila van tog kabineta mogla bi da se javi.
…
Dinamika njihove veze je bila čudna, najpre jer veze nije ni bilo… Posle njegovog pitanja da pređu u nešto što se zove kombinacija, I njenog bledog pogleda I odgovora kojim je on potvrdio sebi da bi ona čak pristala I na to, osetila je njegovu distancu. Kao da mu se malo zgadila. Ali zaboga, bili su ono kao stvarno zajedno, zašto bi uopšte bili išta drugo, nije videla razloga.
Pa dobro možda i jeste, Lenka je bila u kolima pored njega na suvozačevom mestu dok joj je objašnjavao nešto poput: lepo mi je s tobom ali sve je nekako bilo previše lako, ne kažem da si ti, ali znaš kad muškarci sve nekako lako dobiju onda to nije to.
Lenka je te večeri sedela s njim u kolima da, parkirani negde u parku u obližnjem gradu, kao postojala je tamo fizički, dok joj se u umu vrtela slika njih dvoje ispred oltara i ona koja s diplomom zauvek završava školu i tako najdublji tatin strah ostavlja neispunjen, a to je onaj da se ne uda dok ne završi sve što (i kako) treba.
Bila je Lenka tu, treptala je gledala je, disala plitko, tako da ga ne omete njeno disanje u dubokom izlaganju i da ne uzme previse prostora za postojanje u tim kolima, u tom parku u tom odnosu, i u sebi ponajvise u sebi.
Jer ko će biti ako nije njegova? Opet će biti očajna i sama i ljudi će joj postavljati pitanja na koje neće imati odgovore i ponavljati kako je danas teško naći pravog,a pogotovo njoj, s obzirom da je viša od većine pravih i pogrešnih, a to nije nešto što obe grupe žele, iskreno nije sigurna ni da je to nešto što je Bog zamišljao kad je stvarao, ali kao ups desilo se.
Malo visine i pa, gotova devojka od skoro 2m.
Lenka je bila tu i kad su se pozivi proredili a viđanja se svodila samo kod njega kući. Kad je shvatila da nikad nisu izašli zajedno u njihovom gradu, i kada je posumnjala da ga je možda prosto sramota.
Sramota je najviše bolela u Lenkinom srcu, a nju je osećala dobri deo vremena provedenog s njim, i generalno sa svetom.
Bilo ju je sramota kad su je gledali čudno jer privlači pažnju, bilo ju je sramota posle svih ispada na srednjoskolskim žurkama dok su je ljubili i dok je ona ljubila momke bez da je znala kako se uopšte zaboga zovu, dok je svoj prvi poljubac dala strancu u dalekom Pragu.
…
Grudi su joj se pomerale disala je i gledala kako joj grad nestaje iza nje dok je čekala da se David javi na telefon. Kad mu je čula glas njen sistem se umirio, ali ispod tih grudi idalje nije osećala ništa.
Veza s njim ju je prosto logično vodila do očekivanog društveno prihvatljivog cilja, a to je da se uda.
Bio je lep, mlad i zgodan, smešan i simpatičan, dovoljno da mašta o svemu gore pomenutom. Ceo život joj je uvek falio taj dečko, partner kao kompletno ostvarenje.
Gledala je na njega više kao na stavku na ček listi nego na nekog samo za nju i njeno srce. Jer većinu vremena samo se osećala napeto, isfrustrirano, ljuto, ravnodušno i kadkad zadovoljno jer bi je on nasmejao, nazvao ili bi se videli.
Nije znala Lenka za opšte postojanje srca. To je bila samo stvar koja je zadavala nevolju kada je morala da ga nacrta na vezbama iz anatomije sa svim prokletim krvnim sudovima koji ulaze i izlaze iz njega.
Sve do tog dana.
Njihov razgovor dok se vraćala kući nije imao nikakvu poentu ni smisao.
Kada je poklopila slušalicu, shvatila je da nije saznala ni gde je on ni šta radi, dok je rekla sve o svojim radnjama, planovima i kretanju. Prosuo joj je par šala i učinio da se oseća viđenom i živom to nekoliko minuta razgovora i onda ispario. Dok je koračala ka kući nadala se da će je možda posle ipak nazvati i pozvati da dođe do njega…
Sve i da ne bude tako, svakako neće raditi ništa i ići nigde, jer možda je pozove.
…
Otvara vrata kuće i javlja se da je stigla, čuje kako sestra korača kroz sobe i napokon je zatiče kada se izborila sa pertlama na svojim martinkama.
“Hej ćao, šta ima?”, uputila joj je ali ova je izgledala uznemireno, mora da je posao, i glupe koleginice, pomišlja.
“Ima to, da se više nikada nećeš čuti sa Davidom.”
“Ne razumem, zašto?” , stajala je Lenka zaleđeno, Sara obično nije imala nikakav komentar na njihova zbivanja u vezi, doduše nije ih baš ni znala potanko ali je mogla da primeti, jer je Lenka preprovidna hodajuća emocionalna disregulacija.
“Zato što te je prodao, zato što svi sada znaju sve o tvojoj intimi. Zato što ide okolo i priča i hvali se koliko te je lako imati.”
Lenka se trudila da ne diše dok joj srce nije potuklo toliko jako da je mislila da će se ugušiti ukoliko ne uzme vazduh.
“Otkud ti to znaš, možda nije istina i možda te je neko slagao, kako to možeš da tvrdiš?”, drhtajući je skupila snagu da je priupita.
“Jer mi je rekla drugarica, koja se našla u njegovom društvu, istina je Lenka i kunem ti se ako se budeš ponovo čula sa njim, reći ću za sve mami i tati. I da on spominje i neke slike, i to ću reći, nadrljala si. Prekidaj s njim sve smesta!”, rekla je i zalupila vrata sobe.
Lenka je ošamućena od svega otišla u svoju sobu, zaključala vrata, bacila torbu i kleknula na kolena.
“Zašto?” , tiho je jecala, “Zašto mora ovako?”, pitala je u prazno.
…
Na mestu gde je srce, Lenka za svojih 19 godina nikad nije osetila ljubav, osetila je bol. Ali da to nije osetila, ona ne bi ni znala gde je srce. Pokušala je da se ubedi da ga mrzi, ali to nije ništa donelo. Zvao ju je, odbijala je pozive, na poruke nije odgovarala…Par dana kasnije, kada Sara nije bila u sobi do nje, javila se i rekla mu da prestane da zove, da zna sve. Isprva mu nije bilo jasno, a onda je povezao stvari, koje je ona povezivala noćima jecajući i vrištajući u jastuk. Nije mislio tako, i nije hteo. Što njoj svejedno nije značilo. Jer je tako, njeno srce je tražio i dobio da bi ga izdao i slomio. Ona je zbog njega postala ono što je ceo život najmanje želela, izložena pogledima i komentarima drugih ljudi u okolini, tema za tračaranje. Čak je doktorka Lenkine mame rekla njoj kako je čula da se neki mladić hvali da je bio sa Lenkom u kraju. Majka je besna došla kući i gledala ju je kao otpadnicu, kao besramnicu, kao gladnu kuju odbačenu na ulici. Ona je sve to osećala, i još mnogo gore od toga.
Ponadala se skloništu i sigurnosti, prihvatanju a u njenom srcu vrvelo je od bola i otpora istom.
Hrabro se otimala, vredno radila i učila i zapinjala da se dokaže sebi, njemu, pričama koje pričaju njegovi prijatelji da bi sebi i svima njima dokazala ko je ona.
Što je još više udaljilo od srca, ali barem je malo pobegla od bola u beznadje, besmisao kakav joj se činio život koji je živela trčući s predavanja na posao i obrnuto.
Lenkino srce kucalo je zaboravljeno od ljudi i sveta, same Lenke, i tek ponekad posećeno bolom kroz koji je prošla, čisto da se seti da je živa, i da je nekada imala nešto.
