Kiša je tiho udarala o prozore luksuznog stana u centru grada. Lana je stajala pored stola, zamišljeno vrteći čašu crnog vina među prstima. Treperavi plamenovi sveća bacali su nežne senke na zidove, stvarajući iluziju topline u prostoru koji je odavno bio hladan. Njene bose noge klizile su po mermernom podu dok se nervozno premeštala s noge na nogu.
Zvonilo je na vratima. Udahnula je duboko, osećajući kako joj srce ubrzano udara. Znala je da ne bi smela da ga pozove. Znala je da ne bi smela da otvori vrata. Ipak, njeni prsti su već posegnuli za kvakom.
Viktor je stajao na pragu, sa tragovima kišnih kapi na tamnom kaputu. Njegove oči bile su mirne, ali u njima se nazirao plamen koji je pokušavao da sakrije. Ušao je bez reči, a ona je zatvorila vrata za njim, zarobivši ih u svetu koji su samo oni razumeli.
„Nisam sigurna zašto sam te pozvala,“ rekla je tiho, ne usuđujući se da ga pogleda.
„Ja jesam,“ odgovorio je. Njegov glas bio je tih, ali siguran.
Tišina se nadvila nad njima, gusta i napeta, dok su stajali samo nekoliko koraka jedno od drugog. Bio je njen mužev advokat, čovek koji je trebalo da ga brani od optužbi za korupciju. Ipak, bio je i nešto mnogo više. Bio je onaj koji ju je posmatrao drugačije od svih drugih, koji je video ono što njen muž nikada nije – prazninu iza njenih lažnih osmeha.
Kada je Viktor prišao korak bliže, Lana je osetila kako joj drhti celo telo. Njegov dlan blago je dotakao njen obraz, prsti su kliznuli niz liniju njene vilice, palcem je nežno prešao preko ugla njenih usana, kao da pokušava da zapamti taj trenutak. Prvi poljubac bio je neizbežan – vreo, ali nežan, kao da isprobavaju granicu koju će uskoro preći.
Njegove ruke obuhvatile su njena leđa dok ju je privlačio bliže sebi. Lana je prstima pronašla dugmad na njegovoj košulji, otkopčavajući ih polako, svaka sekunda bila je poput večnosti. Kada mu je tkanina kliznula s ramena, mogla je da vidi tragove umora i života ispisane na njegovoj koži – bio je snažan, ali i čovek koji nosi svoje rane.
Njegovi poljupci klizili su niz njen vrat, ramena, ključnu kost, dok su se povlačili prema spavaćoj sobi, kao dvoje izgubljenih ljudi koji su konačno pronašli utočište. Svaki pokret bio je ispunjen čežnjom, kao da pokušavaju da nadoknade sve propušteno vreme.
Te noći nisu razmišljali o sutrašnjici. Svet je postojao samo između zidova te sobe, u tkanju dodira, u šapatima imena koji su zvučali kao molitve. Strast se preplitala sa nežnošću, dok su se njihove ruke i tela stapali u jedno.
Jutro ih je dočekalo u tišini. Lana je ležala pored njega, osluškujući njegovo ravnomerno disanje. Znala je da se mora suočiti sa realnošću. Znala je da će, čim izađe kroz ta vrata, ponovo postati žena nekog drugog. On će ponovo biti advokat koji brani njenog muža.
Viktor je posmatrao kako ustaje, oblači svilen ogrtač i prelazi prstima preko ivice stola, kao da pokušava da smiri misli.
„Ovo neće trajati, zar ne?“ prošaptala je.
Nije odmah odgovorio. Ustao je i prišao joj, obuhvativši njeno lice dlanovima. Njegove usne su se zadržale na njenom čelu, kao oproštaj koji nije izgovoren.
„Ne,“ rekao je konačno. „Ali bilo je stvarno.“
Kada je zatvorio vrata za sobom, Lana je ostala stajati naslonjena na hladan zid, stežući ogrtač oko sebe. Kiša je ponovo počela da pada, kao da briše tragove greha koji nikada neće biti oprošten.
