9. poglavlje
Žuta kao sunce, žuta kao limun, žuta kao ljubav
Kako nismo imali izbora nastavili smo sa organizacijom onako prljavih i mokrih majica, Ceca se strašno ljutila na nas i dobro izgrdila, doduše Straleta više nego mene ali se njen bes malo stišao kada je čula za njegovu povredu i nakon što su utvrdili da će moći da poslužuje večeras, poslala nam je čistu uniformu po vozaču koji opet nije mogao stići pre nego tek za sat vremena.
-Žuti tim! Pomozite da spojimo stolove!
-Hej žutaći,! Jel video neko one nove koktel-čaše?
I tako okolo naokolo kroz smeh i šalu, završismo pripreme i uz kaficu i čekajući vozača, nastavili da se zezamo ili bolje rečeno da nas zezaju.
-Đus ekipa! A, da predložimo Ceci nove uniforme, žute da budu?
Stade se keziti Jeca:
-E vala dosta je Jelena! Em sam prljava, em slepljena. Strahinja je još i povređen a, vi nas terorišete ovde ceo sat i jače! Ma ’ajte molim Vas! Kakva je to nekolegijalnost koleginice, pitam?
Odgovorih joj karikirajući ljutnju i onda ponovo prasnusmo u smeh.
-Pa ti si nam povredila kolegu, šta mi tu možemo?
Pogledala sam je ljutito jer mi se nije svidelo u kom pravcu ovo ide obzirom da je naglašavala svaku reč, Maja joj se pridruži uz pesmu:
– Pa kaže samo za Straleta! Ranila me jedna ženaaaa…!
Počeh da crvenim kad osetih Strahinjinu ruku na mom ramenu:
-Nemojte mi malttetirati koleginicu, nije ona ništa kriva.
-Auu vidi ti njega što Senu brani!
-Pa naravno! Mi smo žuti tim, zar ne? Moramo se podržavati međusobno.
Slušala sam njigov razgovor i nemo upijala osmeh i oči koje su me sve vreme gledale a, na kraju i namignule onako mangupski, neobavezno a i dalje dovoljno da mi srce triput poskoči.
U svom tom metežu konačno je stigao vozač! Kakvo sam olakšanje osetila kada sam krenula da se presvučem, ne mogu opisati! Možda neću moći odmah da se istuširam ali makar ću biti suva i čista. Strale i ja krenuli smo ka svlačionici, jedva čekajući da skinemo sa sebe smočene i lepljive majice.
Kako naša svlačionica ima tri kabine za presvlačenje i sve tri su jedna do druge, presvlačeći se jasno sam mogla da čujem Strahinjine prigušene jauke i psovke, iako sam oklevala obratih mu se iz kabine:
-Strale jesi li dobro? Treba li ti pomoć?
-Ma OK sam… Samo tren…
-Strahinja čujem te! Boli te ruka, zvaću nekog od momaka ako hoćeš da pomogne…
-Ako želiš, pomozi koleginice! Ne mogu ovaj rukav…
Tek tako je razmakao zavesu jednog rukava navučenog i stojao predamnom, nije bio neki zgodan tip, niti je imao telo Apolona ali u tom trenutku sam se skamenila. Sada bi trebalo da mu priđem tako blizu i pomognem oko rukava, a ja imam osećaj kao kad mi je krv proključala! Pa opet udahnuh i pokušah da odglumim izraz prijateljskog lica, međutim dok sam mu pažljivo navlačila rukav na snazi je bila ta opasna blizina i tišina koju je koristio da moje lice ispituje pogledom koji sam osećala a, onda je odlučio da prekine tišinu gledajući me ravno u oči i smešeći mi se:
-Izvini što sam se danas poneo ko klinac. Nije moje da zadirem u privatan život samo sam bio nervozan ali to se svakako nije smelo prelomiti na tebi.
Oprosti mi Gargamele i hvala ti na pomoći.
-Ti jesi klinac Zloćko.
Isplezih mu se.
-Ali i super kolega i drug, zato ti sve opraštama, nisam ti ni ostala dužna.
Nastavila sam kroz osmeh.
-Gargamelee nemoj tako… Ja i ti smo ovi žutaći iz žutog tima i moramo se držati zajedno, a ti meni tako..? Klinac…? Šta je to godina, dve dole, gore ko to broji?
-Broje se broje naravno. A, više nismo žutaći.
Ponovo me nežno pogladio po ruci i prodorno i ravno u oči pogledao pa rekao:
-Misliš da će ovi da nas puste tako bez zezanja? Veruj mi ja i ti smo žuti tim od sada pa zauvek.
Više od šale to je delovalo kao neko malo tajno obećanje na koje nisam imala komentar, jedva primetni osmejak titrao je na mojim usnama i dok je izlazio dobacio je:
-I zato što smo ŽUTI tim vreme je da prestaneš da crveniš iako ti tako simpatično stoji.
