Избледела сећања

Док сам седео за нашим столом и гасио, ко зна коју по реду цигарету, ушетала је, сва насмејана. Лице бело, очи сијају, а осмех је одавао задовољство и срећу. Гледам је, па се у себи питам је ли то стварно она. Је ли то жена коју сам одавно изгубио… Наручује чашу вина и узима цигарету, а онда нервозно чепрка по торби не би ли нашла упаљач. Сећам се никада га није носила са собом. Грабим прилику и прилазим јој.

• Треба ли Вам упаљач госпођице?

Тада збуњено подиже поглед, заносно склања косу са лица, гледа ме и кроз осмех говори

• Да молим Вас, хвала Вам.

Тренутак само остаје загледана у мене, довољно да се уверим да ме не препознаје. Не желим да изгледам насртљиво, али ипак пружам руку и изговарам своје име.

• Драго ми је, изволите, придружите ми се.- Изговара несигурно и дрхтавим гласом.

Наручује ми вињак с’ ледом, као да зна моје омиљено пиће. Наставља да буде тиха. Ја корситим њену стидљивост да у тишини посматрам њено лице. Свака линија на свом је месту, једино је са годинама додала по коју бору, али и са њима и даље је најлепша жена коју знам. Тако загледан у њено лице требало ми је неколико секунди да схватим да сам ухваћен на делу, јер она нервозно и помало стидљиво гледа у мене.

• Први пут Вас видим овде, одакле сте? – Одлучује се да прекине непријатну тишину.
• А Ви стално долазите овде? – Покушавам да сакријем нервозу, па уместо одговора постављам питање.
• Господине, на питање се не одговара питањем. – Насмеши се, па настави – Али да, стално долазим овде.
• Опростите мадам. Шта је овде толико лепо? – Опет постављам питање како бих избегао да одговорим на њено и успут не кажем нешто погрешно.
• Сећања и успомене. Шта ћете више од тога?
• Опростите ако сам дискретан, али успомене на шта?
• На изгубљену сродну душу.

Вео тишине и бола надвио се над целим локалом. Имао сам осећај да су сви чули шта је изговорила и да сада цео локал гледа у нас. Нисам знао како се осећам. Да ли сам тужан? Да ли ми је непријатно? У том тренутку нисам знао апсолутно ништа. Гутам огромну кнедлу и опет се загледам у њене очи. Желим да схватим како се осећа. Да видим да ли је преболела или је још увек боли. Увек сам знао да јој читам из очију, увек, али не и данас. Као да је преко њих ставила повез. Као да је дубоко у себе сакрила све што је она заправо и заштитила се невидљивим оклопом.

• Нисам имао лошу намеру… – Изговарам јако несигурно очекујући њену реакцију, али није је било.
• Знам да нисте, у реду је. – Одговара потпуно хладно.

Неколико тренутака касније почиње наш разговор. Опустила се, док сам ја са друге стране ћутао и сатима слушао. Слушао приче о њој, о нама, иако их већ све знам. Са искром у очима је причала. Чинило се као да јој је овај разговор био потребан. Није се заустављала, а ја сам се само питао одакле јој снага. То сам неочекивано и рекао.

• Одакле Вам снага да све ово гурате сами?
• Снагу проналазим у нади. Нади да је још увек ту негде, жив.

Ледила ми се крв у жилама, а гласне жице су вриштале „ Ево ме, ту сам, испред тебе сам…“. Гризао сам себи језик да не бих вриснуо, али мој врисак осликао се у очима пуним суза, које сам вешто скрио од ње.

• Имали смо заједничке снове, знате? Маштали смо о деци, о винарији горе на Сарлах брду, о нашем вину, о нашој будућности. – Све то је говорила са толико сете, а опет са толико љубави.
• Зато сте још увек сами?
• Да. Чекам га. Видите онај тамо сто у углу, онај за којим сте Ви малопре седели? Е то је био наш сто. Ту смо причали, маштали, водили љубав очима. Ту смо живели наш живот. Тамо увек седим и чекам га, али данас сте Ви који тренутак били бржи. Чак ми је драго што сте имали жељу да од свих столова изаберете баш тај.
• Је л то била забрањена љубав, ако сам добро схватио?
• Ох, и те како забрањена.
• Зато сте се растали? – Опет постављам питање на које већ знам одговор.
• Нисмо се ми никад растали. Доживели смо незгоду. Ја сам се из коме пробудила пет година касније. Прво и једино што сам изговорила било је његово име. Тада су ми саопштили да он није преживео. Одвели су ме до његовог гроба, али ја сам осећала да је празан. Знам да ће звучати лудо, али осећала сам да је мој отац у све умешан и да је мој вољени још увек жив. Замислите случајност, звао се исто као Ви, Теодор. – Тада је први пут од како смо се срели бризнула у плач. Сломило је изговарање имена. Ниједном до сад га није изговорила. Више није имала контролу над својим телом. Своје емоције више није успевала да сакрије. Погнула је главу и тихо јецала. Нежно сам је пригрлио, на тренутак бојећи се реакције, али је толико била сломљена да је оберучке прихватила загрљај. Имам осећај да свих ових година сузу није пустила, да је све гутала и све крила од очију других.  Срце ми се распрсло у милион делова и нисам знао шта је заправо најисправније да урадим. Да кажем, или да ћутим?  Ако сад не кажем, ћутаћу заувек. Чекао сам да се смири, а онда сам несигурно поставио питање.
• Да ли је несрећа утицала на ваше памћење?
• Нажалост. Јак ударац главе и кома су учиниле своје. Памтим цео свој живот као прочитану књигу, знам целу радњу, али не и лица јунака исте. Ево ни пет година касније ништа се није променило, живим „у књизи“, упознајем лица људи које заправо одавно знам. Напорно је, али се навикне човек на све.
• Кажете да живите у књизи, па верујете ли у срећан крај? – Схватам да је ово идеална прилика да проговорим и користим је.
• Не знам да ли то заправо постоји, али бирам да верујем.
• Ја могу да те уверим, драга. – Изговарам реч „драга“ дрхтавим гласом и у њој изазивам бурну реакцију. До овог момента била је нежна, крхка душа, али одједном очи су јој гореле, од беса, од љутње, не знам ни сам заправо од чега, али хуктала је ватра из њих.
• Немојте то више никад да сам чула! – Оштро изговара, а затим застаје за секунд, гута кнедлу, па наставља мало смиренијим тоном – Тако ме је само он звао.

Устаје са столице одлучна да оде и никад се више не врати. Крећем за њом и хватам је за руку. – Стани молим те! – Овај пут у мом гласу нема дрхтања, сада сам сигуран у себе и у то да не желим поново да је изгубим. Када су нам се руке додирнуле и очи поново среле, њен пламен у очима више није био љут, та ватра се некако стишала у секунди и благо тињала, сада је одавала неки спокој. Узимам нашу слику из новчаника, насталу баш ту у углу овог кафића, оног дана када се несрећа догодила. Знојим се, али је окрећем и показујем јој. Са неверицом је на тренутке гледала у слику па у мене и деловало је као да оклева, као да није сигурна јесам ли то стварно ја или само неки лудак са сликом.

• То сам ја, твој филозоф. – Покушавам да је уверим, сада већ са страхом који је поново покуцао на врата, страхом од непрепознавања, одбијања, поновног губитка… Оклева, али се већ следећег тренутка са сузама у очима увукла у мој загрљај као да никад из њега није ни отишла.
• Је л сад верујеш у срећан крај? – Шапнуо сам тихо.
• Никад више него сад нисам веровала – одговорила је кроз осмех и тихо додала – знала сам да си жив, да си ту, знала сам да никад нећеш да ме оставиш.
• Знао сам и ја да ћеш ме чекати! Хоћемо да засадимо виноград?
• Ко каже да већ нисам поручила саднице?
• Како ћемо га назвати?
• Мислим да имам одличан предлог..
• Да чујем.
• „ Срећан крај “.
• Бољи предлог не постоји.
• Можда и постоји.
• Је л’ да. Који то?
• Хајде да имамо бебу!
• То ти је већ сређено.
• Где си био ?
• Шшш, о томе ћемо неки други пут. – Знао сам да сад имамо много времена за разговор и објашњење. Постепено ћу јој препричати сваки секунд који сам провео далеко од ње. У мени се сад једино водила битка, да ли да будем сурово искрен и откријем јој право лице њеног оца или да сву кривицу свалим на себе и свој кукавичлук. Не знам да ли је она спремна да чује истину, али у једно сам бар сигуран. Наша врата су се отворила и свемир је на нашој страни. За нама остаје прошлост и по која избледела сећања, а будућност винарије „ Срећан крај “ постаће историја брда Сарлах.