Kad smo već kod tufnica, ovo je moja omiljena šolja. Imala sam još jednu koja je, nekim čudom, pukla. Zamislite to – šolja za kafu koja pukne kad ***pazite sada*** sipate kafu u nju. Ponekad stvari koje treba da funkcionišu puknu. I treba se pomiriti s tim.
Kad je pukla, mislila sam da sam prosula kafu koju obično spremam u polumrak pre svitanja, da ne probudim ostale ukućane. Sve je moguće, malo sam umorna, neispavana….sigurno sam nespretno sipala iz džezve. I to imam tendenciju da radim – prvo okrivim sebe, ja sam kriva, ja sam smotana, ja sam prosula kafu. A nisam! Šoljica je pukla. Dešava se.
Treba izvući najbolje iz toga (“kad ti život da limun, bla bla”). Sada mi ta druga služi kao šolja u koju stavljam male kesica kafe i nekako je slatko; ionako su bile rasute po kuhinji – sada imaju svoje mesto. Em volim tufnice pa ih sada gledam još češće, em kesice imaju svoj dom pa izgleda urednije. I kao neka fora. Ko ne zna, pomislio bi da sam namerno tako namestila. A nisam. Situacija mi je dala priliku i ja sam je iskoristila.
Ima li poentu ova priča? Ne znam, možda samo da, kad stvari puknu, to je da bi se videlo koliko smo mi jaki. Ili, kad ne ide po planu i programu, onda smo mi na redu da pokažemo maštu i fleksibilnost.
Šta znam, neka svako izvuče iz ove priče šta želi, ako želi, ako može; neka na neke situacije gleda samo kao na polumrak pre svitanja 
