Ubija me samoća. Ubija me hladnoća ove besprekorno uređene sobice u kojoj trošim svoj život. Sve je na svom mestu, nema nijednog predmeta viška, ničega što potencijalno strči i preti da poljulja red koji sam uvela u jedini deo života nad kojim imam kontrolu. Ili sam bar izabrala da vladam samo nad prostorom svog bitisanja. Izgled nisam zanemarila u potpunosti – volim lepo da se obučem. Ali ne volim da vežbam. Mrzim da vežbam. Ne razumem ljude koji su disciplinovani, one koji paze na ishranu i vežbaju sa zadovoljstvom. Čuj, ja jedem sa zadovoljstvom i sve mi se lepi.
Kao mala bila sam krupnije dete i naravno da su me zvali debela. Ajde što su to radili idioti u školi, ali bolele su uvrede od oca.
– Pogledaj kako su ti debele noge, nikad te nijedan muškarac neće hteti. Sve žene imaju lepe tanke noge, pogledaj se kakva si.
A imala sam tek devet godina. I zauvek noge kao balvani, od Boga. Nikad nisam bila dovoljno dobra, čak ni kad sam u pubertetu izrasla u mršavicu. I dalje su me dečaci u školi gledali kao Gulivera. Niko mi nije govorio da sam lepa, pa sam prihvatila da to nisam. Nikada dovoljno. Uvek je nešto nedostajalo, a ja nisam želela da podnesem žrtvu gladovanja ili bilo kakvih intervencija na licu ili telu. Prihvatila sam sebe – nedovoljnu, kakva sam – ali nastavila da se poredim sa nižima i mršavijima od sebe, jer sam jednostavno strčala svojom gradom i nije bilo sličnijih meni.
Balkan je kancerogeno tlo za žene. Nema domaćina, oca kuće, čuvara ognjišta. Majki i žena kuća itekako ima, ali se ne ceni dovoljno njihov značaj sve dok se ne nađu u postelji ili dva metra pod zemljom. Tek onda se raspadne lepak koji je držao porodicu na okupu. A ono što zapravo treba da se raspadne jeste laž o utopijskom trpljenju naših majki i baka i svih generacija unazad. Niko nije trpeo iz ljubavi, već iz moranja! Zašto danas postoji toliki broj žena sa poremećenim radom štitne žlezde?! Razbolelo se telo od svih neizgovorenih reči, progutanih patnji i izostanka zaštite.
Muškarac, oduvek smatran Bogom danim stvorom, ženu bi tretirao kao slugu i konkubinu, a konkubina bi – zbog oduzetog prava glasa – u svom sinu nasledniku sebi stvarala muškarca zaštitnika za kojim vapije. I kako devojka danas da se uda kada je njen izabranik zamenski muž svoje majke? I to obema stranama odgovara, to je odnos koji su izgradili i tu nema prostora za trećeg člana. I onda ja ponovo dobijem potvrdu da nisam dovoljna, ali ovaj put nije samo moj fizički izgled upitan.
A čak i onda kad se pojavi neko koga možda na kratko zainteresujem – taj se ne zadržava jer je navikao da, kao njegov otac i deda, i dedin otac i deda i sve te proklete generacije unazad, bude taj u čijim su rukama i nož i pogača. On je samom sebi centar solarnog sistema, ja tu mogu da se priklopim samo kao poslušni satelit koji prati komandu vrha. I da budem zahvalna što sam primljena u njegovo carstvo.
Ali ja i dalje nisam dovoljna. Niko me ne vidi onakvu kako priželjkujem da me vide – i zato što ne mogu da podnesem tu prokletu žrtvu sopstvene bezvrednosti, ostajem da čamim u svoja pastelno, uredno organizovana četiri zida.
