Prolog
Viktorijina porodica je, otkad ona zna za sebe, dovodila kući pse sa ulice.
Neki su bili mali, neki veliki. Neki su ostajali zauvek, a neki samo dok ne pronađu dom.
Viktorija je odrasla uz lavež, dlake po odeći, pune činije i pse koji su znali da joj legnu pored nogu kada je tužna, iako im niko nije rekao da to treba da urade.
Zato ih je i zavolela.
A kada je odrasla, postala je pisac koji je, na svaki način na koji je umeo, pokušavao da pomogne napuštenim životinjama.
Nekada bi nekoga dovela kući. Nekada bi pronašla nekoga ko može da ga udomi. Nekada bi samo zastala, ostavila hranu i nastavila dalje.
Ali nikada nije okretala glavu.
Od kada zna za sebe, Doni je, sa druge strane, živeo na ulici.
Imao je tek nekoliko meseci.
Plašio se ljudi. Plašio se drugih životinja. Plašio se automobila i glasnih zvukova.
Naučio je da se što manje pomera i da ostane sakriven u poluraspadnutoj kartonskoj kutiji koju je, koliko god to tužno bilo, smatrao svojim domom.
Tri meseca bila su dovoljna da nauči da se ne može svakome prići.
Ali jednog dana, život ih je spojio.
I tako je počela Viktorijina i Donijeva priča.
Priča o devojci koja nikada nije okrenula glavu.
I priča o psu koji je dobio priliku da konačno sazna kako izgleda siguran i dostojanstven život.
Priča o njima.
O onima koji su došli posle.
O onima koji su ostali.
I o onima kojima je jednog dana moralo da se kaže zbogom.
