1. poglavlje
Dominik
Taman kada sam konačno pronašao mesto koje mi je moglo doneti makar trenutni mir neko mi je ušetao u vidokrug. Plavetnilo neba u odsajaju mora brisalo je svaku granicu i stvaralo neverovatan prizor i osećaj beskonačnosti. Onda je sve to zamenila žuta boja koja mi je blokirala pogled kao i novostečenu energiju koja nije imala vremena da se rasprši.
-“Prijatan dan Vam želim. Izvolite.”
Polako sam podizao pogled ka zvuku koji je dolazio od osobe koja stoji preda mnom. Devojka srednjih godina, prirodne lepote, neopterećene šminkom ni modernom odećom. U farmericama i majci nežno žute boje koja je padala sa jednog ramena. Smeđe kose, pokupljene u isto tako nehajno nameštenu punđu na vrhu glave, sa par pramenova koji su pobegli i padali ka licu. U trenutku sam imao neopisivu želju da joj skinem tu šnalu sa kose, samo da bih video koje je dužine. Jesam li poludeo? Šta me je spopalo? Frustracija samim sobom vratila se kao na komandu i automatski spojila moje obrve u znak mrštenja.
Blokičić i olovka koje je držala pred sobom smešeći se, dali su mi do znanja da radi u ovom kafeu i da je došla po porudžbinu, iako nisam baš dobro poznavao francuski. Mrgodni me pogled nije napuštao uprkos njenom gostoprimljivom osmehu. Naprotiv. Postajao je sve jači.
-“Možemo li na engleskom, molim Vas?”
Osmeh joj se pojačao i nehajno je rukom zatakla pramen kose iza uha. Pratio sam svaki pokret kao opčinjen. Nikada se nisam tako osećao ni ponašao. Da sam već popio nešto pomislio bih da su me drogirali. Ali vetar je definitivno danas čudno duvao.
-“Naravno, oprostite, mora da ste turista. Ovo mesto ima više turista nego domorodaca.” Brzo se prebacila na engleski koji je bio zadivljujuće čist.
Uzvratio sam klimanjem glave. Pa, moglo bi se reći da sam turista.
-“Želeo bih popiti kafu…dupli americano…ako nije problem?”
Još jedan osmeh.
-“Naravno da nije. Želite li možda da probate i neki kolač? Možda Madeleines? To je tradicionalni francuski kolač koji se služi uz kafu ili čaj?”
-“Ne. Kafa će biti dovoljna. Zahvaljujem.”
Nešto manjeg osmeha klimnula je glavom i uputila se nazad ka unutrašnjosti lokala kako bi donela kafu. Gotovo nesvesno pustio sam pogled ka njoj. Tek tada video sam da ovo nije klasičan kafe već i poslastičarnica.
Nisam ni pogledao kada sam seo. Pogled me je opčinio da se približim. Veoma slatka poslatičara ustvari, sa lepo uređenom baštom koja me je namamila. Sve je u nijansama žute boje koja je simbol ovog grada. Stolice su obojene žutom bojom uz okrugle bele stolove koji su dekorisani različitim figurama limuna. Sve je tako lepo skockano i čisto. U samom uglu bašte bilo je ogromno drvo koje kao da je svedok nastanka ovog grada. Ogromnog stabla i krošnje koja je zahvatala gotovo celu baštu. Pored samog stabla, stočić koji kao da me je pozvao pružao je neverovatan pogled na ostatak grada uz obalu i more. Celokupan ugođaj upotpunio je zvuk talasa i miris mora. Još jednom sam zatvorio oči i duboko udahnuo pa pogledao još jednom oko sebe. Žamor ljudi. Za svakim stolom bilo je različitih likova, koji su bezbrižno ćaskali. Mladi par koji se zaljubljeno gledao. Dve prijateljice sa kučencetom koje je cupkalo kraj stola tražeći sebi zanimaciju. Gospodin u odelu koji je telefonirao dok je mešao svoju kafu…
Pitam se…da li se iko od njih ikada zapitao kakvim životom živi? Jesu li zadovoljni ili se kriju iza maske prihvativši da to tako mora ili da im je tako dobro, kao što sam i ja nekada radio? Možda čovek zaista nema izbora no da prihvati svoju sudbinu, koliko god se trudio da je izmeni. Život će ti dozvoliti pokušaj, ali samo kako bi ti dokazao da je tvoje mesto tu gde ti je odredio.
Ja, Dominik Henri King, bio sam na samom vrhu. I pogled “odozgo” nije ni malo lep. Možda zato što, što se više penješ, sve slabije vidiš one koji ostaju dole, dok ih potpuno ne izgubiš iz vida. Pred mene su stavljene mnoge prilike. Sve sam ih prigrabio. Sve sam ih iskoristio. Sa trideset i pet godina, postao sam mag Njujorške berze. Broker kojeg su svi želeli. Imao sam dar da stvaram, obrazovanje da znam, instinkt da me vodi. Nikada nisam ni zadrhtao ni na jednu odluku koju sam doneo, a bilo je mnogo rizičnih. Rezultat? Stvorio sam bogatstvo koje bi promišljenim investiranjem obezbedilo verovatno i moju decu. Koju nemam. Stvorio sam od sebe frustriranog čoveka koji je bio nepodnošljiv i sebi. Ko želi prijatelja koji nema strpljenja da vas sasluša do kraja rečenice? Ko želi partnera kojeg će samo usled večere prekinuti barem deset telefonskih poziva i dok mislite da je tu kraj ja već razmišljam o jedanaestom. Umesto priče žene preko puta mene, pratio sam kretanja na berzi. Možda je neka od njih i zaslužila moju pažnju, ali nisam je imao ni za šta drugo. Većina je bila uz mene zbog novca i moći koju sam imao shodno svom položaju u društvu. I žena i prijatelja. Niko me u istinu nije poznavao.
To nije bilo ono što sam želeo. To nije bilo ono što me je ispunjavalo. Sem mog prijatelja Luja.
Luj i ja smo se upoznali na koledžu. Kao i svako pravo prijateljstvo i naše je počelo razmiricama, ali se život potrudio da nas spoji na način kako se ni braća ne mogu voleti i poštovati. Luj je poreklom iz Frnacuske i došao je tada u Njujork kao stipendista. Da nisam imao uvida u njegov život možda nikada ne bih shvatio koliko se ljudi zaista bore, jer meni je sve unapred bilo određeno i servirano.
Sin Henrija Kinga, jednog od najvećih investitora Istočne obale nije mogao krenuti nikakvim drugim stopama nego očevim.
Često sam zavideo Luju na slobodi koju je imao, a koje možda i nije bio svestan. On je meni zavideo na položaju koji sam uživao zbog oca da su mi se sva vrata otvarala. Ja njemu na sasvim običnim stvarima, kao što je sviranje gitare i pevanje. Kao što je toplina doma i porodice koju je imao prilike da iskusi. Smatrao sam da je zato mnogo bolji čovek od mene, ali nikada ga nisam zbog toga mrzeo. Naprotiv. Krao sam te trenutke u kojima bi pričao i učio od njega o životu. O pravom životu. Može se reći da smo učili jedan od drugog i to nas je održalo na površini.
Patio sam što nemam njegov talenat za muziku. Ali imao sam drugi. Za pisanje pesama. S’ tim da ja svoj san nisam smeo da živim. Šta bi javnost učinula da sazna da je sin slavnog Henrija Kinga neka emocionalna senzibilna vreća? Šta bi on sam učinio? Ali Luj je znao. I nije mi dozvoljavao da odustanem. Onog trenutka kada je pronašao moju svesku sa stihovima trudio se da me u tome podrži i pomogne mi. Niko sem njega ne zna da sam autor mnogih svetski poznatih hitova upravo ja. Pisao sam stihove za svoju dušu. Ne za novac. Luj ih je prodavao pod šifrom. Nikada niko nije saznao da ja stojim iza toga. I ne treba da sazna. Ne zato što sam još uvek pod maskom svoga oca već zato što ne želim nikakvu slavu. Nikada je nisam ni želeo. Želeo sam samo da živim slobodno.
Možda kasno, ali jednog dana, pre godinu dana, kada mi je sopstveni odraz u ogledalu postao mrzak rešio sam da učinim nešto za sebe. Ko si ti? Pitao sam čoveka koji me je gledao. Video sam ogorčenog, frustriranog čoveka koji je veći deo dana nervozan i besan, koji je zaboravio šta znači osmeh. Čelično lice, namrgođenost koja odiše autoritet…svi delovi maske koje je moj posao zahtevao…bili su tu. Ali mene više nije bilo. Stopio sam se iza nje. Dani iza mene nizali su se neverovatnom brzinom i što je najtužnje uopšte ne znam gde su prošli ni na šta su potrošeni. Tu sam gde jesam. Bogat i sam. Nisam siguran ni da bih sada mogao nekoga da volim više, nisam siguran ni da znam šta je ljubav, ali mogu sebi priuštiti slobodu.
Tog dana sam dao otkaz i nestao sa scene. Svi su bili u čudu. Svi su pokušavali da dopru do mene, bezuspešno. Bio sam odlučan. To mi je ostalo u krvi. Kada jednom donesem odluku stojim iza nje. Nema povratka. Očekivano, otac mi nikada nije oprostio. I danas, razgovaramo samo službeno. Kao da je ikada i bilo drugačije.
Imao sam dovoljno novca i prilive od investicija da ne brinem o budućnosti. Ali više nisam imao “prijatelje”, niti s’ kime da uživam u njemu. Ali sam zato mogao da pišem. Moji stihovi bili su moj beg, moj lek, moje društvo.
I išlo mi je prilično dobro, počeo sam da se vraćam čoveku koji sam nekada davno bio. Kojeg sam ostavio negde usput. Sve dok me pre par meseci inspiracija nije napustila. Tek tako…nestala je. Mislio sam da je u pitanju privremena blokada, ali nije bilo svetla na kraju tunela. Luj je imao običaj da kaže da se to dešava svim umetnicima. Ali šta znam ja šta je umetnost…običan laik koji je želeo nešto čemu nije dorastao. Moja frustracija je bivala sve jača da je polako pretila da preraste u depresiju. Nisam nalazio zadovoljstvo ni u čemu. Nisam mogao ni sedeti i ne raditi ništa. A šta sam drugo znao da radim kada sam godine posvetio samo berzi. Nisam želeo da se vratim na to. Vrteo sam se u krug.
Prošle nedelje Luj me je posetio i nagovorio da odsednem neko vreme u njegovim stanu koji je imao na Azurnoj obali. “Ne govore uzalud da je to mesto biser Francuske, videćeš, sigurno će ti prijati i vratiti ti inspiraciju. Samo budi strpljiv. Opusti se i ništa ne forsiraj.” I tako sam se našao ovde. U Mentonu.
I zaista gradić je izuzetno lep i prijatan, živopisnih boja, kućica naslaganih jedne na drugu, uz samu obalu, nešto nesvakidašnje. Simbol grada je limun i zato ga možete videti na svakom koraku, dok se u vazduhu meša miris sa mirisom mora. Ipak, do danas, do ovoga trenutka nisam pronašao mesto koje bi mi donelo potreban mir. Ovaj stočić, kraj stabla me je takoreći pozvao sebi. Možda još uvek nisam pronašao svoju inspiraciju, ali barem sam povratio dah.
Blagi nemir ni nalik onom frustirajućem me je protresao iz misili… još se neki miris mešao sa postojećim. A onda sam postao svestan njene prisutnosti.
-“Izvolite Vašu kafu.” Lagano i tako graciozno je spustila šoljicu ispred mene, kao da je za sam taj čin učila na Konzervatorijumu. A onda pored nje i tacnu sa tri malena kolačica.
-“Ali rekao sam da ne želim kolače.”, ispljunuo sam zbunjeno. Sa istom smirenošću mi se ponovo osmehnula.
-“Oh, ne, ovo je na račun kuće. Tačnije, svaki sto ih dobija, šta god poručili. Neki čak samo zbog njih i dolaze. To su takozvani kolačići sreće. Kolači su simbolično od limuna, jestivi naravno, ali svaki od njih u sebi nosi neku poruku. Probajte! Čvrsto verujem da se nećete pokajati. Uostalom, ko zna možda Vam i stvarno donesu sreću ili putokaz. Prijatno!”
Završivši svoje izlaganje, sa osmhom, blago pognute glave se udaljila. Najpre dva koraka unazad, kako mi ne bi odmah okrenula leđa. Bio sam sposoban samo da klimnem glavom.
Posle par minuta uživanja u kafi, koja je moram priznati gotovo ista kao originalna što nisam očekivao, bacio sam pogled na kolačiće koji su ležali na stolu ispred mene i u sebi se nasmejao. Kolačići sreće, možeš misliti! Ali dobar marketinški trik, moram priznati.
Nisam imao nameru da ih probam, nisam nikada bio ljubitelj slatkiša. Još jedna od “vaspitinih” mera mog dragog oca. “Pravi muškaraci ne jedu slatkiše.” Odmahnuo sam glavom sa povratkom frustracije.
Kada sam zatražio račun da platim devojke koja me je uslužila nije bilo ni na vidiku. Račun je donela druga devojka, moram priznati možda još i lepša ali ni po čemu posebna kao ona prethodna koja je imala neku čudnu energiju.
-“Niste probali Eline kolačiće sreće?”, rekla je kroz osmeh, ne podižući pogled ka meni dok je vraćala kusur.
-“Eline kolačiće?”, pitao sam zbunjeno.
Podigla je glavu ali ne i pogled i odmahnula rukom kao da je pogrešila što je to rekla, ali moj je odlučni pogled naterao da objasni.
-“Eli.” Pokazala je rukom ka unutrašnjosti lokala. Tada sam tek spazio i tablu sa nazivom lokala. Elmon. Pa, pretpostavljam da je ono bila Eli i da je ovo njen lokal. “Nema veze, izvinite, prijatan dan Vam želim.”
Kako je dohvatila tacnicu sa kolačićima ja sam je blago uhvatio za zglob što je zbunilo i nateralo da zastane. Dohvatio sam salvetu sa stola i u nju zavio jedan od kolačića.
-“Poneću onda jedan sa sobom, da ne uvredimo Elin trud.” Oboje smo klimnuli glavom i ja sam nastavo dalje uz obalu, čekajući da noć proguta dan.
Kada sam se posle par sati vratio u stan iscrpljen, ali i dalje bez sna, zastao sam u kuhinji kako bih popio vode i našao nešto malo žešće što bi mi moglo praviti društvo u ovoj prelepoj letnjoj noći na terasi. Dok sam jednom rukom iz frižidera vadio bocu, drugom sam iz džepa vadio telefon i tada je pao smotuljak u maramici na koji sam zaboravio. Nasmejavši se sebi u brk poneo sam ga sa sobom i kada sam se udobno smestio rešio da ga polomim i vidim kakvu mi to poruku šalje. Skoro zabavljeno sam smrvio kolačić na salveti i pronašao poruku.
Danas si prolio svoju poslednju suzu. Sutra će sreća zakucati na tvojim vratima. Sutra je drugi dan.
