17. poglavlje
Dominik
-“Šta je to što visi sa grane?”
-“Ne znam…neka crvena traka. Verovatno je vetar naneo ili je neko od gostiju tu okačio…O čemu razmišljaš sa tim smeškom?”
-“Podsetila me je na legendu o crvenoj niti. Da li znaš tu priču?”
Odmahnula je glavom zainteresovano da je čuje. “Kinezi veruju da postoji nevidljiva crvena nit kojom su ljudi još po rođenju spojeni sa svojim srodnim dušama. Kao na primer, tvoja nit je u ovom trenutku vezana oko tvog prsta, a drugi kraj te niti je na prstu tvoje srodne duše, samo što vama golim okom nisu vidljive. Kinezi veruju da ona, ipak vodi ljude jedne ka drugima, da se u određenom trenutku sretnu.
Legenda ide otprilike ovako: Jedan je mladi carević čuo da postoji veštica koja ima moć da vidi tu nit koja je drugima nevidljiva. Zato je naredio da je dovedu, a onda od nje tražio da prati njegovu nit i pokaže mu suđenu. Ona je pratila njegovu nit i dovela ga do pijace gde je jedna jako siromašna žena sedela i držala bebu u rukama. “Ovde se tvoja nit završava”, rekla mu je. Razočaran ishodom gurnuo je ženu i dete je palo. Od tog pada, na licu mu je ostao ožiljak, kao obeležje. Prošle su godine i kada je došlo vreme da se oženi pred njega su doveli najlepšu devojku koju su pronašli. Kada je podigao veo video je na njenom licu ožiljak koji je sam napravio i shvatio da se od sudbine ne može pobeći.”
-“Vauuu…interesantno. Da li ti veruješ u crvenu nit?”
-“Iskreno, nisam o tome razmišljao…ali sada definitvino verujem da se ništa ne dešava slučajno i da za sve postoji razlog. Da li ti veruješ da je takvo nešto moguće?”
Slegnula je ramenima.
Prisetio sam se našeg razgovora jedne večeri dok smo sedeli zagrljeni pod našim drvetom i sa smeškom s izgubio u mislima.
-“Siguran si da ti je to rekla? Da veruje u crvenu nit?” Luj me je gledao začuđeno.
-“Da, siguran sam. Pitao si me već dva puta. Nije mi to delovalo toliko bitno ali očigledno jeste, jer sam te zbog tih par reči posle mesec dana video nasmejanog.”
-“Bitno je. Jer to znači da nije odustala od mene. Da veruje u nas.”
-“To sam ti i sam mogao reći, bilo je očigledno. Oči je odaju kada ti se ime pomene.” Otvorio je svoju tašnu i iz nje izvukao malu papirnu kutijcu sa logom Eline poslastičare. “I ovo ti je poslala.”
Skočio sam kao dete za novu dugoočekivanu igračku. Brzo otvorio i zatekao unutra upravo ono što sam i mislio da jeste. Kolačić sreće. Jače sam se nasmejao i izvukao ga iz kutije pa polomio. Luj me je gledao zabezeknuto.
-“Kolač?! Jel vi mene zezate? Vukao sam kolač preko okeana čuvajući ga kao dragocenost! Viste ludi!”
Moj je osmeh postajao sve jači zahvaljujući Elinom gestu i njegovoj reakciji.
-“Ako će ti biti lakše i jeste dragoceno, ti kolači su nas dovde i doveli.” Gledao me je zbunjeno, ali na kraju podigao ruke u znak predaje. Brzo sam otvorio poruku koja je bila skrivena u njemu.
Čak i kada ga oblaci sakriju, Sunce ostaje Sunce. Veruj u jačinu svoje snage!
Prišao sam tabli na kojoj smo Luj i ja ovih dana kačili i pisali sve činjenice dok smo vodili sopstvenu istragu u potrazi za potrebnim činjenicama i dokazima, i okačio je na samom vrhu. Kao moralno oružje u borbi koja je pred nama. Sada zaista verujem da će sve biti dobro.
Da bi čovek shvatio vrednost sklada, mora da prođe kroz nesklad. Okrenuo sam se ka Luju i sklopio ruke pred sobom.
-“Sada možemo početi. Da vidimo te izveštaje.”
