26. poglavlje
Dominik
Nisam hteo ni da čujem da Eli ostane u hotelu, nakon što smo napustili drštvo, otšli smo po njene stvari i doveo sam je kod sebe. Suviše vremena sam proveo daleko od nje da bih je pustio sada kada mi je tu pred očima. I dalje nisam mogao da verujem. Samo njeno pojavljivanje već je bilo dovoljno nestvarno, ali gest koji je napravila. Da me nije bilo sramota, još bih plakao. Mislim da su se sve emocije u meni do dna duše uzburkale.
Nekada se čovek zaboravi. Pod pritiskom raznih problema, počne da sažaljeva sebe, ne vidi izlaz, traži svetlo na kraju tunela koje ne nalazi, tumara okolo ni sam ne znajući gde, nesvesno se povlači i počne da sažaljeva sebe. A onda se desi nešto ovako i shvatiš da postoje ljudi oko tebe kojima je stalo do tebe. Koji će uraditi nešto za tvoj osmeh. Blagosloven sam takvim prijateljima i sada sa Eli. Nisam to tako olako trebao zanemariti. Niko od njih nema čarobni štapić koji bi rešio moje probleme. S’ toga ne mogu da se ponašam kao da su mi svi krivi. Rade najbolje što mogu. Nisam prepoznao njihovu tihu podršku i razumevanje. Da li sam ja njihove probleme rešavao? Nisam. Ali sam bio tu, da saslušam, da pomognem ako mogu, ali svako svoj teret nosi.
Život će uvek pred vas stavljati prepreke, nekada manje, nekada veće, ali vaše je da ih pređete, jer on vas neće čekati dok se samosažaljevate. Jednako kao prepreke, stavljaće pred vas i šanse, vaše je da ih prepoznate i prihvatite. Onda će sve biti mnogo lakše.
Kao Elini kolači. Ako bi trebala napraviti kolač za koji nema sve potrebne sastojke, već mora uzeti ono čime raspolaže. A onda dobije neke druge koji nisu predviđeni za taj recept, ali ih može iskoristiti. Njeno je da li će to uraditi. Na kraju, možda sve ispadne mnogo bolje nego što je trebalo biti. Bolje nego što je neko pre nje zapisao da treba. I na samom vrhu..prstohvat sreće koju svako od nas nosi u sebi. Samo je mora prepoznati.
Novo sam jutro dočekao sa Eli u naručju i to je bilo dovoljno da se nasmejem. Da dobijem osećaj da će sve doći na svoje mesto. Kada, kako i gde i dalje nisam imao pojma. Ali sam verovao da hoće.
-“Dobro jutro…”, rekla je protežući se pored mene sanjiva.
-“Zaista je dobro.”, uzvratio sam sa osmehom.
Ubrzo smo se pridružili majci u kuhinji. Eli je bila upućena u celu situaciju i njeno ponašanje me je još jednom kupilo. Tačno je znala kako da se ophodi prema njoj. I činila je to sa takvom lakoćom da sam se istovremeno i postideo jer ja to nisam umeo. Shvatio sam da sam ustvari od Eli naučio i da volim. Nesvesno me je vodila putem na kojem sam nalazio sve ono što mi je nedostajalo. Kao da sam bio izgubljen u nekoj pustinji vrteći se u krug, a onda me ona uzela za ruku i povela u najlepši zeleni voćnjak, puštajući me pri tom da biram plodove sa drveća pred nama i na taj način utolim svoju glad, jednu po jednu. Sve dok ne budem potpuno sit. Nasmejao sam se prizoru pred sobom.
Eli se pridružila majci u kuhinji kako bi joj pomogla oko doručka. Kao što sam i pretpostavio, odlično su kliknule. I majka se opuštala uz nju. Da li sam ikada zamišljao kako će se moja majka i žena slagati? Nikada. Sa svojom se majkom ni ja nisam slagao, a o ženi nisam ni ramišljao. Ipak, evo me sada, ovde svedočim nestvarnom prizoru.
Samo malo, namrštio sam se i podigao u uspravan položaj sa kuhinjskog stuba na koji sam bio naslonjen. Vratio se ponovo na svoje pređašnje misli. Jesam li ja to pomislio “žena”, kao žena , supruga…podsvest me je prestigla i ovog puta očigledno. No, jedno je sigurno, ako bih se ikada ženio, ne bih mogao zamisliti drugu ženu pored sebe osim Eli.
Do tada, činilo se, potpuno nesvesne mog prisustva, okrenule su se ka meni pozivajući me da se primaknem stolu.
-“Oprostite, zamislio sam se.”
-“To je normalno, toliko je tereta na tebi ovih dana”, majka je rekla tiho i zabrinuto. Utešno sam joj se osmehnuo.
-“Dobro sam.” Pogled sam prebacio na Eli, “Sada bolje nego ikada.” Uzvratila mi je osmehom.
-“Suđenje je prekosutra?”, pitala je spuštene glave.
-“Da, nadam se da će se konačno ta noćna mora završtiti.”
-“Želela bih da idem sa tobom.”
-“Ne, mama. To bi te samo dodatno uzrujalo, nema potrebe da se srećeš sa njim. Verujem da neće biti ni malo prijatno. A, iskren da budem ni sam ne znam kako ću obuzdati svoj bes. Ukoliko bi ti nekako prebacio…” Eli me je sa druge strane stisnula za ruku kao znak podrške pa sam zastao.
-“Moram to da učinim. Jednom ću morati da stanem pred njega i bolje pre nego kasnije. Uostalom, sada imam tebe uz sebe, to mi daje snagu. Moram videti svojim očima da je kažnjen, i da više neće moći nikome da naudi svojim ponašanjem. Ovako…kada samo slušam o tome imam utisak da je i dalje tu negde, okolo i da će mi svakog trenutka nešto reći, da ću se probuditi i shvatiti da je sve ovo samo san. Da sam i dalje njegov…na neki način zarobljenik.” Iako se nisam slagao sa time, mogao sam da razumem da bi joj ta konačnost možda pružila mir koji joj je preko potreban za oporavak.
-“U redu”, složio sam se na kraju i klimnuo glavom.
Očito sa olakšanjem jer sam pristao, preusmerila je pozornost na Eli.
-“Koliko dugo ostaješ?”, pitanje koje sam se sam plašio da postavim. Želeo sam da živim u trenutku, sada, ovde. Barem na tren. Znao sam da ima obaveze da je ostavila kafe praznim i da će uskoro morati nazad. Nadao sam se, međutim, da ću do tada imati dovoljno vremena da nađem rešenje za budućnost svih nas.
-“Najviše dve nedelje.”, rekla je blago se osmehnuvši. Sklopio sam oči na tren. Premalo. Istina i da je rekla dve godine u ovom trenutku bilo bi mi premalo.
***
Očekivano, suđenje je bilo napeto. Koliko god da sam bio spreman na sve to, nisam mogao ostati imun. Moj je otac konačno i javno pokazao svoje pravo lice. Bog mi je svedok da me jedino majčino prisustvo i Lujeve molbe zaustavile da ne nasrenem na njega nakon što joj je sasuo salvu uvreda. Na one koje su meni bile upućene sam odavno oguglao. Držala se sasvim staloženo i dostojanstveno na čemu sam bio neizmerno zahvalan, ali se naravno slomila čim je nestala iz njegovog vidokruga. Možda joj je ipak, sve to bilo potrebno. Suočavanje sa strahom, prihvatanje istine, konačnosti.
Imao sam tačno nula ematije prema njemu. Čak i kada su ga proglasili krivim po mnogim tačkama i izrekli mu kaznu zatvora u trajanju od deset godina. U međuvremenu je isplivalo još mnogo stvari o njemu, da će se ta kazna možda i povećati ako budu naknadno podnete tužbe pojedinaca.
Čak ni kada su ga odveli sa lisicama na rukama, nisam osećao nikakav vid tuge, ni žaljenja. Samo olakšanje. Jesam li zbog toga loš čovek? Zar ne bi roditelje i decu trebali bezuslovno voleti kakvi god da su? Ipak, nisam mogao osetiti ništa prema njemu. Ali nisam mogao ni da se ne zapitam, da li je to zato što se sam za to davno pobrinuo svojim vaspitanjem ili je to posledica nekog njegovog gena u meni? To je ono što me je više zabrinulo.
Svi su polako napuštali sudnicu dok sam ja sedeo tako sa svojim mislima potpuno odsutan. Nisam čak pokazao ni radost kada sam oslobođen po svim tačkama optužnice. Sedeo sam i zurio u prazno. Luj je izveo moju majku, shvativši da mi je potrebno neko vreme da se priberem.
Gde sam sada? Nemam novac koji sam imao, pokrio sam gubitke i sve što mi je ostalo je penthaus i automobil. I da ih prodam, ne bi bilo dovoljno za život u ovom gradu na koji sam navikao a naročito na za odgovornost koju sada imam prema majci i…kakvu bih budućnost mogao ponuditi Eli? Moraću da nađem neki posao. Ukoliko sve ovo nije uticalo na moju reputaciju. Ne znam koliko bi njih bilo spremno da me prihvati. Iako vrhunski stručnjak berze, obeležen sam očevim manipulacijama, da se ni sam kao poslodavac ne bih usudio da poverujem da ja nemam nikakve veze sa tim. Nikoga ne mogu kriviti za sumnjičavost. Možda budem morao da krenem sa nečim potpuno drugačijim. U svakom slučaju, moji će snovi biti ponovo stavljeni na pauzu.
