27. poglavlje
Dominik
Naredne sam dane iskoristio da ugodim Eli, a na taj način i sebi, jer me je jedino njen osmeh držao u životu. Oluja je prošla, sve se stišalo i odisalo mirom, makar i prividnim. Ispod nas su i dalje tinjala neizgovorena pitanja i još manje poznati odgovori. Znao sam da moja nova materijalna situacija neće promeniti Eline osećaje, ali se nisam osećao isto kao muškarac. Nisam imao sigurnost i to je bio udar na moj ego.
Ipak, držao sam to u sebi i potrudio se da Elin boravak ovde učinim ne samo prijatnim nego nezaboravnim. Njujork je grad koji je oduvek žlela posetiti i zato sam se potrudio da za vreme dok je tu provedem gde god sam mogao.
Opšte je poznato da, kada je nešto lepo kratko traje. Dani koje sam provodio bez Eli trajali su kao godine, ovi u kojima je bila tu prolazili su brže od sekunde. I već je došlo vreme za njen povratak. Božićni praznici su se približili i ona se morala vratiti. Već je imala rezervisan let za Marsej kako bi ih provela sa majkom. Nisam mogao da tražim da ostane. A isto tako nisam joj mogao ni ponuditi nikakav datum kada ćemo se ponovo videti. Niti je ona pitala. Sve je ostalo u vazduu, neizrečeno. Rastanak je već bio dovoljno težak da je taj dodatni nevidljivi teret samo pogoršavao stvari. Oprostili smo se bez zbogom.
Vratio sam se kući potpuno skrhan i nemoćan za bilo kakav razgovor pa sam se samo zatvorio u svoju sobu. Interesantno, ali od svega toga ispala je još jedna pesma. Uspeo sam da svu svoju frustraciju izbacim na papir. Bes usled nemoći mogao se osetiti u svakom redu i između njih. Naredna dva dana bio sam poput biljke. Premalo spavao , prevrtao hranu po tanjiru i odsutno lutao hodicima u mojoj glavi. Bila je ova prva prava Božićna večera koju sam trebao provesti sa svojom majkom i želeo sam da za razliku od nekih davnih prođe mnogo lepše, ali nisam uspeo da se sastavim.
-“Nisi srećan.”, na kraju je tiho rekla uhvativši me za ruku zabrinuto. Poslednje što mi je trebalo je da njoj natovarim osećaj krivice, pa sam pokušao da se izvučem, bezuspešno. Odmahivala je glavom. “Možda nisam to pokazivala, ali meni je tvoja sreća najbitnija. Zato sam se i usudila da uradim sve što jesam. Moja se hrabrost konačno prikupila jer je bila pokrepljena mišlju da ću te osloboditi, da ćeš ti biti srećan. Nema ničeg važnijeg za majku od sreće njenog deteta.”
-“Mama, biću dobro. Samo mi je potrebno malo vremena da se sve slegne.” Odmahivala je glavom.
-“Voliš tu devojku.” To nije bilo pitanje. To je bila izjava kojoj nisam mogao da protivurečim. Klimnuo sam glavom.
-“Ipak, ljubav ne može pobediti život. Nije baš kao u knjigama I filmovima.” Nasmejao sam se sebi. “Gde je ona, gde sam ja…svako ima svoje obaveze i prioritete.” Zamišljeno je gledala negde ispred sebe.
-“Volela sam tvog oca. Zaista jesam. U početku. Verovatno me je ta ljubav toliko oslepela da nisam videla sve ono što se krije ispod površine. Ili možda jesam, ali nisam želela to da priznam i prihvatim, plašeći se da ga ne izgubim, a on je to prepoznao i vešto koristio. Bog mi je svedok, volela sam ga.” Pogledala me je u oči. “Ali nikada ga nisam gledala tako kako ona gleda tebe. Niti sam ikada videla toliko emocija u tvojim očima kao kada si govorio o njoj. Vama je mesto jednom uz drugo. Nagledala sam se mnogih parova za sve ove godine. Tvoj me je otac vodao po svim tim zabavama kao majmuna…ni jedan od njih nije imao tu bliskost ni iskru među sobom. Vi razgovarate očima. A to nije nešto što ćeš naći svaki dan.”
-“Znam”, bolnoiI tiho sam izgovorio.
-“Šta te onda sprečava?”
Ti, pomislio sam, ali nisam smeo to da izgovorim. Ne bih smeo da joj probudim osećaj krivice. Ali nisam ni imao odgovor. Samo sam je ćutke gledao. “Idi za njom!”
-“Ne mogu te ostaviti ovde samu.”, na kraju sam rekao i odmah se pokajao jer mi je njeno smrknuto lice već reklo da sam pogrešio i izazvao upravo ono što nisam želeo, osećaj tereta i krivice. Pre nego sam stigao da nađem reči da se iskupim, iznenadila me je.
-“Onda ću i ja poći sa tobom.” Nisam mogao da verujem šta sam upravo čuo. “Nemoj me krivo shvatiti, ne želim vam biti dodatni teret ni opterećenje, ali ako je to ono što te koči biću ti u blizini. Bog mi je svedok da bih to najviše i volela. Ali sam svesna da imaš svoj život. Ja…ne želim da sedim u kući i plačem nad svojim lošim izborima u životu. Želela bih da se osećam korisnom. I svakako sam htela o tome sa tobom razgovarati. Volela bih da radim nešto, mada me je Henri toliko sputavao da nikada u životu nisam ništa radila I ne znam odakle bih počela. Nisam ni šta kvalifikovana. Ali poslednje što želim I što mi je potrebno je da sedim u kući I čekam da ti doneseš sve. Ne želim više da budem lutka čije konce pomera neko drugi. Želim da živim. Da osećam. Da budem korisna. Ja ovde nemam nikoga sem tebe. Nemam prijatelje, sve su to samo ljudi jednako nesrećni kao i ja koji se predstavljaju da su nešto što nisu zarad skupljanja tuđe zavisti. Ne želim to za sebe. Naprotiv, želim da se sklonim odatle. Da zaboravim sve. Mislim da bi mi promena okruženja i te kako godila.” Na kraju je rekla sa osmehom gledajući me. Nisam mogao da progovorim gledao sam je očima punim suza a onda mi je klimnula glavom u odobrenju. Kao potvrdu da uradim to.
***
Razmislio sam o majkinim rečima i shvatio da je u pravu. Ujedno, dala mi je najbolje moguće rešenje u ovom trenutku. Nisam se ni malo dvoumio. Već sutradan sam se našao sa Lujem.
-“Jesi li siguran?” Klimnuo sam glavom.
-“Apsolutno. Stavi ga na prodaju.”
-“Hoćeš da prvo potražimo nešto manje? Pretpostavljam da ti je to cilj, da bi imao početni kapital.” Ponovo klimanje glavom.
-“Da. I za to mi trebaš više nego za prodaju. Pomozi mi da nađemo nešto…ali u Mentonu”, rekao sam sa osmehom.
-“Šališ se, jel da?” pitao me je nepoverljivo. Odmahivao sam glavom i dalje se smejući.
-“Ni najmanje! Nešto što će biti dovoljno veliko barem za dve osobe, jer i majka ide sa mnom. A svakako da ima gde da ostane, jer ako sve bude išlo po planu ja ću uskoro živeti sa Eli.”
-“Vau, čoveče! Ovo svakako nisam očekivao!” Luj nije skrivao svoje iznenađenje. “Gledaj, moj stan ti je i dalje na raspolaganju.”
-“Znam i hvala ti, ali ne. Ovo neće biti privremeno. Uostalom, znam da ću ti nedostajati i moraćeš da dolaziš češće…gde bi inače odsedao?” rekao sam osmehom.
-“Naravno da ćeš mi nedostajati čoveče…”, sada se uozbiljio.
-“I ti meni, druže”, zagrlio sam ga i potapšao po ramenu.
-“Ali mi je jako drago da si našao svoj put. Verujem da je Eli oduševljena.”
-“Eli ne zna…još uvek za moje planove. I neće saznati dok ne budem tamo. Vratiću joj iznenađenje.”
