9. poglavlje
Dominik
Luj je svoj stan sredio sa posebnom pažnjom, sve je bilo tip top i po poslednjoj modi, kao da ste ušli u neki od časopisa o enterijeru. Ipak, nikad mi hladnije nije delovao nego ovog popodneva kada sam ušao u njega. Zastao sam u hodniku ni sam ne znajući gde bih, ni šta bih sa sobom. Šta je prethodnih 24 sata promenilo u meni? Nisam se mogao otgnuti osećaju nedostatka. Vreme koje sam proveo sa Eli bilo je i više nego prijatno.
Koliko god želeo da ga produžim znao sam da moram otići, dati joj prostora ne samo fizički već i da razmisli i posloži sve što se desilo. Ona je bila opterećena i strahom što je možda uticalo na njenu povećanu pažnju. U svakom slučaju, ona je na potezu. Znao sam da će videti moju poruku. Ostavio sam je tako da je vidi. Da, mogao sam i samo da joj zatražim broj telefona, ali ne ih bio siguran da ga ne bih dobio samo iz kurtoazije, jer ne bi mogla da to izbegne. Poznavao sam je malo, ali dovoljno da znam da ne bi rekla “ne”. Ovako, ukoliko želi javiće se i na taj način mi staviti do znanja da li želi da nastavi komunikaciju.
Pogledao sam u svoja dva kolačića koja sam držao u ruci i nasmejao se sebi.
Pa, da vidimo da li mi danas donosite neki bolji putokaz. Seo sam na stolicu za šankom u kuhinji i slomio prvi.
Dan će postajati sve bolji!
Ma da, očigledno da je tako. Drugi me je još više zbunio.
Voda održava brod na površini, ali ga isto tako može potopiti.
Ustao sam dodatno raočaran porukama koje sam dobio, ostavio ih u prolazu sa ostalima i nastavio put sobe. Jedino pametno što mogu uraditi da ovaj dan prođe jeste da se vratim spavanju. Osećam se krajnje iscrpljeno i slomljeno.
Probudio me je zvuk telefona. Trebalo mi je vremena da se priberem gde sam i šta se dešava, napolju se očigledo već davno smračilo. Posegnuo sam za telefonom. Deset je sati. Poruka je došla sa nepoznatog broja. Prva pomisao je bila da je od Eli na šta se rad mog srca ubrzao. Bila je to slikovna poruka. Brzo sam je otvorio. Na slici je bio polomljeni kolačić i pored njega poruka: Ne razmišljaj, deluj! Prva mi je reakcija bila osmeh, najpre jer je poruka od nje, a druga zbunjenost. Dok sam pokušavao da shvatim značenje stigla je i druga.
“Ovaj ti je kolačić ostao. Sada…ne znam da li je poruka namenjena tebi jer si ovaj zaboravio kada si uzeo druga dva ili sada pripada meni jer sam ga ja slomila?!Hm!? Pa da ne bih dalje razmišljala, delovala sam… J “
Zatekao sam se kako se sam smejem u tami svoje sobe. Ova je devojka neverovatna.
“Dobro si učinila. Drago mi je da si je prisvojila i delovala J” , uzvratio sam.
“Ipak se nadam da te nisam probudila?”
“Da li bi ti i dalje bilo žao da jesi?”
“Da, mnogo.”
“Meni nije, ni najmanje…”
Nastavili smo dopisivanje u na pola šaljivom na pola ozbiljnom tonu dodatno se upoznavajući da nisam ni primetio kada je došla ponoć. Za ta dva sata uspeo sam da saznam toliko sitnica ali i krupnih stvari iz njenog života, kao na primer da joj je oduvek bila želja da poseti Njujork, ali nije imala prilike. Kao što je činjenica da je kuvanje i spremanje kolača opuštaju i daju potrebni beg iz stvarnosti, kao i meni pisanje. Takođe sam joj kroz razgovor otkrio mnoge stvari o sebi koje nisam nikome do sada. Sem Luja i Majde, koji su znali sve o meni kao i ja o njima, ali to je takoreći bratska privrženost koja se kod nas smatrala potpuno normalnom.
Kada smo morali da prekinemo razgovor jer je kroz par sati morala da ustane radi novog radnog dana, osetio sam ubod krivice jer sam je držao budnom, ali i razočarenja jer će ispariti. Ovo mi je bilo uzbudljivije nego razni otmeni sastnaci koje sam imao po raznim restoranima. Sa žaljenjem sam napustio naš chat poželevši joj laku noć. A šta ću ja sa ovom noći, pomislio sam nakon toga.
Ustao sam i izašao na balkon. Kiša je davno prestala ali je ostavila miris u vazduhu koji je sa novom svežinom budio sva čula. Gledao sam u grad pod sobom obasjan zvezdama i pitao se koliko slučajnosti ima u svim tim porukama i da li su zaista samo zabava? Da li se stvari dešavaju po njima jer deluju na nas autosugestivno ili zaista postoji nešto poput sudbine i sve se dešava sa razlogom? I tada mi došla…vraćala se…
Da li si prolazna ili sudbina,
Da li si laž ili istina…
Imao sam prvi stih na usnama…
