1. San o Jadranu
Jutro. Sveže je, jasno, letnje, sa najavom vrelog dana. Stojim na dasci koja je postavljena preko šljunkovite plaže. Voda je kao ogledalo. Čuje se tišina. Spuštam dlan na stenu ispred sebe – vlažna je. Lagano i pažljivo zakoračim u taj mir. Voda je prijatno hladna. Svežina mi opkoljava listove… Postajem deo tog spokoja. Osećam kolena u vodi. Još jedan korak. Sada osetim liniju vode na butinama. Stojim i dišem. Prepuštam se tom osećaju. Savijam kolena lagano, puštajući obruč vode da mi klizi uz butine. More mi obuhvata stomak. Opružam se na površinu, što laganije mogu. Od ovog mokrog dodira ježi mi se koža… Bradavice… Lakša sam tako na vodi. Zaranjam. Osećam stotinu iglica na temenu kako se cela podvlačim pod površinu vode. Vidim mutno plavetnilo koje se prelama na suncu. Izranjam lagano. Jedini zvuk prave moje ruke dok razmičem vodu.
„Tana–na–naaa. Tana–na–naaaaa“ – čuje se muzika. Pružam ruku i ne gledajući prevlačim prst preko ekrana telefona.
Koji je danas dan?
Trubljenje ispod prozora.
Opet je neko nekoga zagradio. Utorak. Treba da idem u kancelariju.
Ostajem da ležim na stomaku, lica zagnjurenog u jastuk. Duša mi i dalje spava. Vraćam se svesno u san, u sliku mirnog Jadrana, kao ogledala. I dalje osećam vodu… Mir…
Nedostaje mi… Treba da spakuješ miša! Ne smeš da zaboraviš da poneseš kikiriki za ovsenu kašu. I obavezno spakuj gaće i čarape za posle treninga.
Sedam na krevet. Manta mi se u glavi.
Još mi se spava… Šta danas da obučem?
Otvaram vrata plakara koji je odmah do kreveta. Zurim u stvari koje vise sa vešalica.
Miš, kikiriki, gaće i čarape. Treba da izaberemo restoran za proslavu godišnjice. Al’ to ne sada, za dve nedelje piši mejl. Čekaj, šta ćeš danas da obučeš?
Dišem plitko. U stomaku mi kolaju neki leptirići i blagi grč.
Kad bih mogla da prestanem da mislim… Bar nakratko… Toliko stvari…
Zatvaram plakar, iako nisam izabrala šta ću da obučem. Tabanam dugačkim hodnikom do kuhinje. Stavljam džezvu pod česmu. Punim je otprilike.
Herceg Novi…
Toplota sunca i vazduha… Plavetnilo. Osetim da se jedan deo mojih grudi otkida i ostaje da zjapi, prazan – poznat osećaj fizičkog nedostajanja.
Hmmm, možda da ove godine odem za Crnu Goru? Kada sam poslednji put bila tamo? Nemaš s kim…
Kroz misli mi je proletelo sećanje na bivšeg dečka i prošlu godinu. Kavez se zatvara oko mojih grudi. Urušavaju se u tu prazninu u srcu.
Šutnuo me je kao kuče. Rešio da bude idealan otac… Još je mene okrivio za sve, a nije bio tu za mene – nijednom! „Možeš ti to! Verujem u tebe!“ Džukela! Zašto se za mene kače samo ti razvedeni sa decom?! I sad si opet sama…
Iz grudi se podigao nalet suza i zaglavio u grlu.
Stani! Dosta s tim! Dobro je što je otišao! Nije ti trebao takav tip. Bilo je šta je bilo, sve u svoje vreme, treba ti vere da ćeš i ti pronaći svoju ljubav.
Zjapeća praznina govori da se to neće desiti. Shvatam da zurim u džezvu koja ključa – polovina vode je već isparila.
„E, jebi ga, Zorana!“ – psujem naglas, sama sa sobom.
Dodaću hladnu vodu! Valjda neće biti previše bljutava!
Dohvatim sa frižidera metalnu kutiju C kafe i iz nje prebacujem dve gomilice na dugačkoj kašičici u džezvu.
Nemoj da zaboraviš kikiriki!
Vraćam džezvu nazad. Posmatram kako kafa peni i uzdiže se.
Šta da obučem danas, imam trening popodne?
Presipam kafu u šolju. Uzdišem. I dalje mi je teško na grudima. Zuji mi u glavi.
Možda ne bi bilo loše da se malo bolje organizuješ, da vidiš šta sve imaš da radiš!
Preseče me miris nalik na kiseli kupus. Mrštim se.
Trebalo bi da spakuješ ove sudove u mašinu.
Šolja od kafe, dopola potopljena u plastičnoj posudi za zamrzivač, tanjir, dve viljuške, tri noža i niz kašičica gledale su me iz sudopere.
Pusti sad to, mogu da sačekaju da popiješ tu kafu na miru.
Nosim šolju sa kafom, pazeći da ne prospem. Uzimam dnevnik i hemijsku kojom sam pisala u dnevnik.
Miš, nemoj da zaboraviš miša! To ću posle…
Izlazim na terasu. Spustim šolju na stočić. Uvalim se u veliku pletenu fotelju, podižući noge u turski set. Ispred mene je plavo nebo.
Već je proleće…
Otvaram dnevnik:
TO DO:
- Norveška – Putovanje kod brata
- Polumaraton
- Madrid
Hmm, da li imam još nešto? A, da, treba da idem na svadbu! Gde su sada sve te misli šta sve treba da uradim sad kad sam uzela da popišem? ’Ajde, seti se šta još imaš!
- Program za organizaciju vremena
- Nedeljno pisamce
Koliko je sati? Treba da se spremiš za kancelariju.
Pišem:
Ne osećam elan i entuzijazam u onome što radim. Kao da sve pretvorim u obavezu. Ništa nema smisla. Ja nemam smisla. Program koji pišem – da li to ikome stvarno treba? Šta da spakujem za put u Norvešku? Realno, stvari možeš oprati i tamo. Ali to je ipak osam dana – a hladno je, nije baš jednostavno. Trebaće ti aktivni veš za trčanje, sigurno! Ček da proverim vremensku prognozu.
Uzimam telefon. Otvaram Instagram.
Hmm, da vidim ko je lajkovao objavu za pisamce…
Mahinalno, otvaram Garmin aplikaciju, na kojoj pratim statistiku trčanja, kao i ko je šta od mojih iz trkačkog kluba istrčao.
E da, kako su ljudi odradili jučerašnji trening… Krenula si da vidiš vremensku prognozu!
Otvaram vremensku prognozu.
Sneg! A ovde u Beogradu proleće. Pusti sada to, nemoj da zaboraviš kikiriki!
Sklapam dnevnik.
Kako da zaustavim misli? Hej! Dobro je što ima toliko stvari da se događa! Zamisli, ponovo trčiš polumaraton!
Gledam kroz terasu u čisto plavo nebo.
Fokusiraj se na dah… Udah… Izdah… Mogla bi da obučeš crne helanke i narandžastu majicu.
Odustajem. Ispijam još jedan gutljaj kafe i ustajem iz fotelje.
Da li ću ikada prestati da razmišljam bar nakratko! Zašto to radim? Znaš ti zašto… Zato što se naslađuješ time kada sve uradiš kako treba! To je tvoj stari mod funkcionisanja pre nego što si sve stopirala zbog doktorskih studija. Da… Jeste… Satisfakcija dobro urađenog zadatka.
Osećam dobro poznati bol u levom ramenu i vratu.
Da li će ikada prestati? Možda kada prestaneš da sediš po ceo dan?
Prolazim po kući, skupljajući stvari za posao kako na šta naiđem – doručak, opremu za trening, pa miš i tastaturu, pa odlučujem šta da obučem.
I ti nekome da pričaš o organizaciji vremena, sama sa sobom si kao muva bez glave!
Konačno, uzimam ranac sa laptopom sa cipelarnika u hodniku i prebacujem ga preko desnog ramena. Izvlačim ključ iz brave i u istom potezu ga ubacujem sa spoljašnje strane vrata. Njihov mehanizam cakće, upotpunjen zveckanjem ostale šake ključeva i priveska spomenika Pobednika. Kupila sam ga pre osam godina sebi i jednom prijatelju iz Crne Gore.
Bože, kakva sam osoba tada bila… Imala sam sve – na papiru. A osećala se tako prazno… Zamisli da si iz takve energije imala decu! Na šta bi ti život ličio, a i njima!
Ispred ulaza me dočekuje nežno prolećno sunce. Grli me gusti miris jorgovana.
Kako bi bilo lepo da prošetam po ovom suncu i mirisu… Sada do posla nemaš kad, a posle imaš trening!
Punim pluća tim ljubičastim vazduhom. Čini mi se kao da su to jedini trenuci kada moj um prestaje da misli bar nakratko.
Život počinje da liči na normalan, bez hirurških maski i dezinfekcije ruku svakih pet sekundi. Ponovo imam normalan posao, idem u kancelariju, imam rutinu… Proleće je…
~
Sedimo na dnevnom sastanku, za velikim sivim stolom.
Uh, šta sam ono beše juče radila…? A da, ispravljala sam onaj test i proveravala redom svoj deo.
„I onda sam mu ja pomerio auto i vratio ključ nazad za sto“ – priča šef neku svoju priču iz firme od pre par godina, kada su bili u drugoj zgradi.
Kako mi nedostaje moj stari šef… Hajde, biće bolje, kad se završi ovaj kvartal, radićeš zanimljivije stvari na integracijama. Možda čak budeš to i vodila…
Zažmurim i na trenutak se vratim u plavetnilo Jadrana, u hladno more.
Mmm, Herceg Novi…
„Mislio je da je poludeo – tek posle četiri dana je shvatio da mu neko od nas pomera auto“ – završava priču, smejući se sam za sebe. I mi ostali se kao smejemo.
Da li su njegove priče još nekome STVARNO zanimljive?
„Hajde da počnemo“ – šef se uozbiljio, a kolega koji je prvi na redu počinje da deklamuje šta je juče radio.
Kada bi mi dali da vodim integracije… Kako bi to bilo sjajno… A kako bi ti to vodila?! Ti nemaš pojma kako se postavlja arhitektura!
„Zoko?“
„Aha, ja sam na redu!“ – prenem se. „Juče sam ispravljala onaj test što je padao i proveravala svoj deo za ručno testiranje, danas nastavljam“ – recitujem ono što sam pripremila.
„Ja sam juče, takođe, radio na testiranju…“ – nastavlja kolega koji je bio posle mene na redu.
Da li je stvarno svrha mog postojanja na ovom svetu da sedim iza nekog monitora i po ceo dan klikćem mišem? Ne znam ni ko koristi to što radim! I dalje ne znaš šta želiš da radiš, šta je to zaista tvoj poziv…
„Dobro, to je to za danas!“ – objavljuje šef, ustajući od stola.
Da li ću ikada znati šta želim…
I ostali prate. Ustajem i ja, zagledana u kabl koji je mrtvo ležao nasred stola. Vraćam stolicu nazad na mesto.
Jedva čekam danas da odem na trening. To će mi pomoći.
Izlazim iz sale za sastanke u open space (tip kancelarijskog prostora bez zidova) kancelariju.
Baš mi se ne radi. Smara me ovo. Pa sa takvim stavom ti se neće ni raditi! Bolje se fokusiraj šta je to što ti je sledeće na tapetu!
„Hej, imam jedno pitanje“ – okreće se koleginica ka meni. Skoro je došla u naš tim, direktno sa fakulteta.
„Kaži?“
„Da li možemo zajedno da pogledamo, pošto nisam sigurna šta se dešava?“
„Hajde da vidimo“ – odgurnem se od svog stola, ne ustajući sa stolice na točkiće.
Udubljujem se u njen posao, čitam pažljivo šta stoji u tiketu. Otvaram dokument sa beskonačnim greškama koje je aplikacija ispisala…
„Ju! Kad pre prođe sat i po vremena!“ – trgnem se. „Nemam više ideja, stvarno, moraćeš da pitaš šefa za ovo…“ Uzdišem sa težinom, namrštena, sada već i sa blagom glavoboljom.
Sat i po vremena! I ništa nismo uspele… Jao, Bože, ’ajde da konačno uzmem nešto da radim.
Vozim se nazad do svog računara. Piljim u monitor na kome su naređani nepročitani mejlovi, uglavnom neka kompanijska obaveštenja koja nemaju veze sa dnevnim poslom.
Ne znam šta da počnem, ništa mi se ne radi…
Otpijam gutljaj kafe. Struže mi i grlo i želudac.
Hajde, znaš da je kraj kvartala i da je posao uvek malo dosadan… Ne budi razmažena!
„Pogledaću ja ove testove što padaju“ – pišem na čet-kanalu tima.
Da probam da se fokusiram da vidim šta sa ovim nije u redu. A treba da osmislim šta je sadržaj mog programa za organizaciju vremena…
Pokrećem testove kod sebe na računaru i puštam da traje obrada podataka. Uzimam telefon u ruke. Mahinalno otvaram Instagram, skrolujem kroz fotografije.
Uuuu, vidi ovo!
Pažnju mi je zadržala fotografija neobičnog vodopada. Otvaram grupu ekipe za planinarenje i skijanje.
„Narode, šta mislite da odemo na vodopad Prskalo? Nismo odavno nigde.“
„Ja mislim da treba da se okupimo na jednom pivu, da dogovorimo to!“ – piše Miloš kao odgovor na grupi.
„Ja sam za!“ – odgovaram.
„E, društvo, ja nisam u Srbiji ove nedelje, hajde posle toga da se nađemo?“ – odgovara drug.
„Hmm, posle toga idem kod brata u Norvešku, hoćete da se dogovorimo kada se vratim?“ – pišem ja.
„Nego, da vam pokažem ovo :D“ – Miloš šalje svima jedan ogavan meme. Kreće lavina opšteg spama na grupi. Izlazim iz aplikacije i ostavljam telefon.
Gde sam ono stala? A, da… Huh…
„Narode, hoćemo li jesti nešto danas?“ – pita kolega u etar.
„Hoćemo da idemo ili da naručujemo?“ – odgovara mu drugi kolega.
„Ja imam neke sastanke, tako da neću moći da izađem“ – kažem ja.
„I ja isto“ – komentariše treći kolega.
„Hajde da naručimo, ja ću da zovem, šta kažete?“ – predlažem svima.
„Može, Zorana, ja ću kari piletinu!“ – odgovara kolega.
„Hajde, ljudi, diktirajte šta ćete za ručak!“ – otvaram prazan dokument.
Piletina kari…
Ulazim u kuću. Tišina. Ništa se ne pomera. Osećam da su mi ramena skupljena.
Spava mi se. Ali nemaš mnogo vremena, uzmi da napraviš plan za program!
Izuvam cipele. Tabanam hodnikom do radnog stola. Konačno spuštam ranac sa laptopom na stolicu.
Odmah ću se obući za trening… ’Ajde prvo da legnem malo na prostirku, da opustim vrat i ramena.
U jednom potezu našla sam se opružena na prostirci za jogu. Osećam bol u donjim leđima kako sam ispravljala kičmu uz pod. Kroz misli mi je prošlo plavetnilo morske vode koje vidim kada zaronim.
Mmmm, more. Crna Gora… Hej, pa ja konačno osećam da nešto zaista želim, a ne da sam to isplanirala i smislila da mi treba!
Ponovo osećam rupu u srcu.
Zašto više ne osećam tako? To kada nešto zaista želim? Kako sam to izgubila?
Suze se skupljaju. Uzdišem skupljenog grudnog koša.
Treba da budeš zahvalna i za to što si osetila, a ne da se samosažaljevaš jer nemaš više!
Gledam na sat.
Vreme je da počnem da se spremam. A za deset minuta ionako ne mogu osmisliti plan za program. Trebalo je da bude gotovo još u ponedeljak! Dobro, to je moj projekat, u redu je da definišem plan i u sredu. Kad ćeš ga onda realizovati i izreklamirati?! Moraš da požuriš!
Ustajem sa prostirke za jogu.
Definitivno sutra. Rano, čim se probudim!
…..
