18. poglavlje
TO DO:
- Dve nedelje programa
- Norveška – Putovanje kod brata
- Vodopad Prskalo
- Polumaraton
- Madrid
- Proslava godišnjice
- Sistematski
- Put za Crnu Goru
Puštam muziku – sa zvučnika kreće melodija Gruove pesme Pizza Vegeteriana. Iz ormana vadim kraljevsko-plavu haljinu.
Konačno prilika za ovu haljinu… Tako mi dobro stoji, kao da je po mojoj figuri rađena.
„…Ona je evropska dama, uvek drska i sama,
sve nas uči pameti, ko da nam je mama…“
Ježim se od ovih reči. Smeškam se sama sa sobom. Zakoračim u haljinu. Povlačim je uz sebe, nagore, sve dok nisam uspela da provučem ruke i namestim je na ramena. Zakopčavam je sama, duž celih leđa.
Koliko volim da okupljam ljude… Diiivno! Šta sam radila od kraja fakulteta? Šta se u mom životu promenilo? Svašta i ništa… Nisam se udala. Nemam sitnu decu. Bar sam završila disertaciju… A šta ako neko bude pravio neprijatne scene?
Vrelina mi je zapahnula obraze. Strepnja i uzbuđenje mešali su mi se u želucu.
Ovo je veče za uživanje u ljudima. Pusti sada to šta jesi ili nisi uradila. A šta ako pola ljudi ne dođe?
Senka, maskara, malo rumenila i neutralan karmin. Stajem na svoje crvene štiklice. Pažljivo posmatram taj odraz u ogledalu. Samozadovoljno mu se smeškam.
Nakit ću ostaviti koji je i sada na meni, svakodnevni. Dovoljno je toga što upada u oči. Šta ako ipak bude padala kiša, a ja tražila da budemo napolju umesto unutra? Dvadeset i dva puta si proverila vremensku prognozu pre odluke, to je što je! Znaš da si želela da bude u bašti! Da… To jeste moja želja, baš kako sam zamišljala da izgleda…
Odlutam u sliku u umu. Prskam još omiljeni drvenkasti Pradin parfem… Poslednji detalj. Češljam se još jednom, polako.
To je to, sada zaboravi sve, što je urađeno urađeno je. Ideš da uživaš i ti kao gost.
„…Ona je evropska dama, uvek drska i sama…“ – pevušim stihove dok čekam taksi.
„Dobar dan, do Skadarlije, molim Vas.“
Huh, kaldrma, skoncentriši se! Ne želiš da izvrneš nogu ovako skockana!
Pažljivo spuštam svaki korak. Zakoračim u baštu restorana na Skadarliji.
Dobro je! Uspela sam!
Dugačak sto je postavljen i prekriven belim stolnjakom. Na njemu su dve čašice žute rakije, kisela voda, pakla cigareta i upaljač. Njih četvorica sede na samom kraju, već su stigli. Kolena mi klecnu. Srce u galop.
Hiiiih, je l’ to ON? Nisam očekivala da će iko stići pre mene…
Plava košulja, uredno obrijan i podšišan, ležerno uvaljen u stolicu… Smeje se. Ova nepredviđena okolnost pronašla je i izvukla deset godina staru kutijicu zaspalih leptirića. Na njoj je crvenim slovima ispisano: „Upozorenje: leptirići se mogu probuditi sami u prisustvu osobe koja ih je izazvala. Rok trajanja: Nepoznat. Moguće je da su uginuli i da se neće probuditi.“ Baš danas, baš sada, stotine sitnih stvorenja sa krilima boje lavande izletelo je iz te kutije pravo u moj stomak.
Bane… Kontroliši se! Hajde prvo da izmiriš plaćanje sa restoranom i utanačiš dogovor sa fotografom. Ko li ono sedi pored njega? Deluje mi poznato, ali ne mogu da prizovem ime uz lik…
Borim se da dođem do daha, a da delujem i dalje mirno i opušteno. Opet sam fokusirana kako gazim – ovoga puta da me kolena ne bi izdala.
Poslednji put… Ravno deset godina… Mesecima ti je bio u glavi, kao đavo da te je zaposeo tog poslednjeg semestra! Probala si na sve načine da dođeš do njega! Kako sam ga zaboravila? Verovatno je naišlo nešto drugo, neko drugi ko ti je okupirao pažnju… Ko je to bio? Hmm… Šta je drugo moglo kod tebe da bude nego ispiti i diplomski?! Posle si otišla u inostranstvo na praksu…
…..
