Saspens kao iščekivanje raspleta. Obično traje nekoliko minuta. U mom slučaju sveprisutan je već danima. Ne volim taj osećaj. To iščekivanje. Šta će se desiti? Koliko će to očekivanje trajati? I šta uopšte iščekujem? Iščekivanja su malo zajebana. Pogotovo kada su tako apstraktna. Nedovršena. Svakodnevna. Trudim se da ne mislim o tome. Teško je kad vas nešto tako kopka. Mrzim kad ne znam na čemu sam. Pogotovo sa ljudima. Lakše mi je da prihvatim taj ishod, kakav god on bio. Makar ishod vodio u razočaranje. Bolje nego da lebdim. Pokušavam da vratim film. Šta se sve dešavalo prethodnih dana što bi moglo to da izazove. Šta je bilo drugačije? Jedan korak u nazad. Dva, tri. Pet. Ništa. Jedini način da imaš sve, jeste da ne želiš ništa. Možda me moj saspens samo vara? Ali osećaji nikad ne varaju.
