Ne sećam se kako je to biti zaljubljena… Toliko sam emotivno otupela da sam prešla u tmurnu prazninu hodnika svoje duše. Nervira me kad vidim da su drugi srećni. Ne srećni, nego da se vole. Mrzim ljubav jer je data samo odabranima. Ne mogu čak ni da maštam o ljubavi jer mi deluje nedostižno. Sve što je zavisilo samo od mene postigla sam sa stopostotnim učinkom, ali ljubav, gde je ulog podeljen pola-pola, ne mogu da dobacim ni do četvrtine. Bežim na svaki trag ljudske površnosti. Štitim se od unapred programiranih razočarenja i šablonskog ponašanja. Niko nikome ne treba; servira nam se zadovoljstvo samim sobom kao vrhunac postojanja.
Kako su muškarci jebeno glupi. I pokvareni. Niža rasa. Zaljubljen oženjen muškarac je najopasnije biće u ekosistemu. Taj koji je u stanju da razjebe ceo porodični poredak zarad strasti maskirane u pravu, neproživljenu ljubav. A njoj je samo lutka i izvor prihoda. On, zbog nje, zaboravi ženu s kojom je prošao sito i rešeto, ostavi decu na njenim leđima i ode da konačno bude „voljen”. A kada se osvesti, već je kasno. Mora da ostane s njom, iako ona nije ni blizu žene koju je zbog nje ostavio. Ali ona je jedino što mu preostaje posle razvoda, i to je breme koje ga ego prisili da preuzme na sebe. Njegova sada već bivša žena više ne veruje ni u kakve priče o ljubavi. Daje se na kašičicu sledećem, koji je bolji od njega, ali ona ne sme ponovo da preuzme rizik da bude ponižena i ostavljena, pa krvari po nedužnima.
Svi čekaju da to sporo vreme prođe, kako bi se navikli na svoje otupele osećaje…
