Posjeta doktoru je rezultirala zabranom konzumacije šećera (kilaža nije bila uzrok zabrane 😉). Zabrana nije bila zakonska, ali prijetnja i upozorenja su bili toliko slikoviti da sam shvatila da nemam osnove za pregovore.
Nije mi djelovalo ni suviše strašno, ali sam se prvo morala “oprostiti” od nečeg što je bio toliko važan dio života (ne samo mog, već svih koje poznajemo). Lijepo i simbolično je bilo što je zabrana stigla par dana prije putovanja u Italiju. Oproštaj je bio u Rimu i Napulju, gdje sam uzimala Gelato i uživala u njemu ne pitajući za cijenu. Potajno sam se nadala da će mi omrznuti sladoled zbog količine. Ali, nije, kao što nije ni omrzla pizza. Možda bi upalilo da oproštaj nije bio u Italiji, ali… oproštaj se ne može ponavljati ako želimo da bude oproštaj. Doktorica nije dala mogućnost.
I vratih se u stvarnost. Tek tada shvatih koliko se zapravo slatkog jede. Uz kafu, u gostima, za rođendansko slavlje i neslavlje. U gostima su me odjednom percipirali kao nekulturnu, jer mi nemaju šta poslužiti, kao da kafa, piće i slane grickalice nisu dovoljne. A meni su zaista bili, jer znam zašto.
Dio okoline mi je “prodavao priču” da nije puno slatko ili da je zdrava varijanta, pa sam im objašnjavala opširno razloge. Objašnjenja su s vremenom postala sve šturija, jer kao što šećeri izazivaju upale, ni pravdanje nije ljekovito sigurno.
Drugi su zaključili da krijem da držim dijetu, ali su nakon nekog vremena su shvatili da ipak imam opravdane razloge. Ali, onda su počeli pitati zašto se drugog nezdravog nisam odrekla. Da li da im odgovorim “Jednako kao što se vi ne možete odreći svojih navika propitivanja tuđih izbora”? To bi bilo previše drsko, ma koliko iskreno bilo.
Moram spomenuti i one koji odricanje od šećera smatraju herojskim činom naročito kad kreću na svoju dijetu. Pitaju za savjet, ali kod mene je samo strah bio što ne bih nikome poželjela.
Ipak, sladoledu teško odoljevam i danas nakon par godina. Pravim sebi sladoled, ali nije to to kad nije na štapiću ili kornetu. Ali, nije ni gelato tješim se.
Sladoled je postao kao bivši (momak, prijatelj, posao…) koji je ostao važan i u lijepom sjećanju. Ostali slatkiši su postali manje bitni bivši, ali sladoledu je priređen oproštaj. Znam da nije dobar za mene, ali… ako me put odvede u Italiju ne garantujem ništa.
