Umro sam… Ne znam od čega! Znam da sam imao sepsu i težak oblik raka pluća ili grla…
Uglavnom, moj najveći strah se obistinio! Legao sam da spavam i više se nisam probudio… Na kraju krajeva, uvek bude onako kako kažem. Nisam ja negativan kako svi kažu. Samo sam realan i vidim dva koraka ispred ostalih!
Sad, to je za nekoga mana, za nekoga vrlina… Za mene je vrlina jer znam i vidim mnogo više nego što svi misle, a samo ih gledam, smejem se u sebi i pitam se dokle će da idu.
Da se vratim na priču. Nisam znao od čega ću da umrem, ali sam znao da, polako, ali sigurno bliži.
Na sahranu su došla moja dva drugara Petar i Marko. Marko je došao čak iz Nemačke, a Petar iz Makedonije da mi odaju poslednji pozdrav… Hmm… Kako si svima važan i drag kad te više nema… Voljen od strane mnogih, a opet celog života sam…
Naravno, majka i otac su takođe bili tu. Majka se je merila sa dušom… Mislio sam da će i ona leći pored mene.
Sa njom sam oduvek imao poseban odnos, u svemu me je podržavala i razumela.
Ja sam stvarno bio dobro dete. Ja ću u Pakao iz nekih drugih razloga, ali sam joj zahvalan za sve što je činila za mene, smatram da, koliko god da sam njoj bio dobar, koliko god da sam bio mirno, povučeno, dobro i poslušno dete – toliku njenu ljubav nisam zaslužio. Hvala joj!
Stoga, iako mrtav, mogao sam da je vidim i čujem… Zaista sam pomislio da će i ona leći pored mene od tuge, bola i muke…
S’ ocem je pak bilo drugačije. S’ njim sam oduvek imao hladan odnos. Nisam ga baš voleo, pa su nam se odnosi kvarili, pa popravljali i tako u krug… Da ne dužim priču o tome. I on je plakao, neću da grešim dušu. Koliko god ja možda loše mislio o njemu, za toliko sam mu (bio) sin.
Ostali “drugari” su došli kada se sve završilo da me oplaču na plejbek i da pokupe ono što je ostavljeno, kako našm narod kaže, “za dušu”.
Iako sam već bio sahranjen, dva metra pod zemljom – mogao sam i njih da vidim, ali ne i da ih čujem. Sladili su se – možda ne mojom smrću, ali kako su se sladili mojom dušom dok su je izjedali i uništavali kad sam bio živ, tako se sada slade darovima za nju koje su ostavili ljudi koji su me zaista voleli – mislim na majku – oca ne računam iako me je i on voleo. Od njegove ljubavi nisam imao ništa I nije mi ništa značila.
Kako u životu – tako i mrtav… Svima sam bio dobar kad i dok su od mene imali koristi!
Ali u svemu ovome, ja sam glavni krivac! Pravio sam kardinalnu grešku time što sam mislio da su svi ljudi dobri…
Ljudi su gamad!
