4. poglavlje
Something changed
Svetlo je bljesnulo na ekranu Eminog telefona dok je Ema spavala. Srce joj je snažno lupalo ujednačenim ritmom koji je bubnjao u ušima. Krv joj je jurila telom, ostavljajući za sobom izvesnu toplinu. Mahnito je pružila ruke ka Kosti, koji je stajao nem, pomalo zbunjen, ispred nje. Jagodice na prstima su joj goreći bridele, mokre od vrućine u nameri da se dočepaju njegove kože. Kosta je ćutke ali halapljivo skinuo crnu majicu i otkopčao dugmad na izbledelim, crnim farmerkama. Mogla je da vidi kako mu se sitne malje na njegovom donjem stomaku, podižu i spuštaju u skladu sa njegovim teškim disanjem.
Izvesno vreme, koje je delovalo daleko i maglovito, stajali su jedno naspram drugog. Pogled im se zakovao u mračne zenice onog drugog, čija je tama, kod oboje, iznenada postala maglovita. Nerazgovetna. Emi su se misli sudarale u glavi, isprekidane i nesigurne. Htela je svaki čas nešto da izusti ali nije umela da definiše njihov smisao. Pogled joj je prelazio sa njegovog zategnutog, donjeg stomaka, koji je strasno želela da ljubi, do snažnih ramena i nazad. Usta su joj ostala polutvorena, u nadi da će izustiti bar jednu reč, kad ju je Kosta snažno rukama privukao sebi, uplivajući svojim dugim prstima u njene umršene kovrdže.
Osetila je kako se njegov spretan jezik već stopio sa njenim, gurajući joj reči nazad u grlo. Topli im se dah pomešao, spajajući im tela u jedno. Ema je tek tada bila svesna svojih vrelih prstiju, vlažnih od želje, koji su se lepili za njegova snažna leđa. Rukama je izgovarala najlepše reči koje je dugo čuvala samo za njega. Dok je upijala sokove sa njegovih mekih, sočnih usta, jagodicama prstiju je ostavljala užareni trag po njegovom telu. Kosta je zaječao od uzbuđenja, odmaknuvši joj rukama glavu ne bi li se zadovoljno nasmešio. Jasno joj je stavio do znanja da beskrajno uživa u onome što mu pruža. U njoj.
Ema je svukla haljinu i raskopčala brushalter dok joj je Kosta spustio na pod gaćice. Nežno je spustio na krevet, skidajući sve sa sebe. Zatim je, jedan mali tren stajao nad njom, posmatrajući joj lice i svetlost koja se pobedonosno probijala u njenim očima u kojima je sada jasno video da je srećna i zadovoljna.
„Nikad lepša nisi bila“, promrsio je promuklim glasom.
„I ti“, odgovorila je. „Iako si uvek lep“, dodala je.
„Ne znam šta je to u tebi što me toliko privlači“, iskreno je rekao, više sebi nego njoj.
Ema je ćutala. Znala je da govori istinu i da je privlačnost ogromna i obostrana od samog početka. Ona vrsta energije koja ih je iznova spajala ali i razdvajala. Ipak, o tome nije mogla sada da razmišlja.
Kosta se gladno spustio na njeno telo, uzimajući deo po deo njene kože i tkiva. Dok mu se njena vrelina širila ispod pupka, dahom joj je ljubio vrat ponešen mirisom njene sveže, vlažne kože. Ema je glasno zastenjala, ispustivši potom još jedan prigušen krik. U uglu oka joj se nakupila suza koju je Kosta primetio dok je u svršetku napona ispustio dugo suzdržavani dah. Emi se dopadala njegova suzdržanost.
Telo, koje mu je do tada bilo u grču, naglo se opustilo pri čemu su mu ruke koje je držao pored njenog tela, na tren oslabile. Legao je pored nje, držeći kapke zatvorenim.
Ema je, kao iz daleka razaznavala melodiju pesme koja kao da se upinjala da bude saslušana.
„Life could have been very different but than, Something changed“, nizali su se stihovi grupe Pulp iz drugog kraja sobe. Čovek koji je imao iste inicijale kao Isus, dozivao je Emu da se probudi iz nemirnog sna u kome se prevrtala u krevetu od zadovoljstva.
Emi je svest polako vraćala tamu u krupnim očima. Glava joj je bila preteška da se prodigne, a telo vrelo i mokro od znoja. Bila je strašno žedna ali nije mogla svoje teško telo još uvek da pokrene. Trebalo joj je nekoliko sekunde da shvati gde je i da je sanjala Kostu, koga više nema. Još jednom je osetila poraz i gubitak, osećaj koji je svaki put pratio kada bi se setila njegovog imena.
„Dođavola!“, promrsi rečima, više razočarano nego ljutito. „Prokleto dobar san“, sad ispusti reči malo glasnije, dolazeći svesti gde je i šta se upravo desilo.
Dohvatila je telefon sa stočića u nameri da se oraspoliži muzikom kad je ugledala poruku na ekranu. Kosta joj je poslao praznu poruku. Neko vreme je samo sedela u tišini i posmatrala prazninu pred sobom. Uznemirena, pomalo drhtavim rukama vratila je telefon na stočić i nastavila da leži u krevetu.
“Ufff”, glasno promrmlja i čvrsto sklopi oči. Ovo namerno radi, pomisli.
……
Na drugom kraju grada, u mračnoj sobi, Kosta je odvrtao slavinu u kuhinji kako bi napunio čašu sa vodom i popio lek za pulsirajuću, jaku migrenu. Kako mu je hladna voda projurila telom do stomaka, prisetio se sna i Eme u njemu. Video je kako stoji i kako ga smeškom doziva sebi, rukama podignutim ka njemu. Video je njene duge, tanke prste kako ga čekaju da joj priđe i da je uzme. I to je sve čega se sećao.
Ovo je prvi put, otkako nisu zajedno, da je Emu u snu video. Glava mu je bila preteška a telo vrelo i mokro od znoja. Bio je strašno žedan ali nije mogao svoje teško telo još uvek da pokrene.
„Dođavola Ema!“, promrsi rečima, više razočarano nego ljutito. Potom se setio Lane, njegove sadašnje devojke. Znao je da je sebi još više zakomplikovao život sa njom, kao što je vraški dobro znao da je postaje majstor u tome. Lakoća i urođena sposobnost da zamrsi život i sebi, ali i drugima.
Ponekad kreneš drugim putem samo kako bi shvatio da je potrebno vratiti se na onaj stari, pomisli, dok mu se telo, mokro od znoja, polako opuštalo u skladu sa migrenom koja je slabila.
„Ema, ti si ta“, izgovorio je tiho, ostavljajući hladnu čašu na stolu baš u trenutku kada je, na drugom kraju grada, Jervis Cocker privodio svoju pesmu kraju.
