Sedeo je dugo sam na železničkoj stanici u hladnoj, gotovo praznoj prostoriji namenjenoj pušačima, čekajući voz. Jedan mladi par koji je sedeo preko puta njega pričao je jezikom koji on nije razumeo. Smeškali su se onako kako se mladi ljudi inače cerekaju zbog svakakvih gluposti. Mogao se kladiti da je njima vreme čekanja mnogo brže prolazilo.
Ipak, nije mario. Bio je prilično ravnodušan, kako za vreme koje je sve sporije prolazilo, tako i za njihov melodičan jezik. Nije mario za njih, onoliko koliko ni oni nisu marili za njega. Ljudi su bezrezervno hladni jedni prema drugima kada se ne poznaju.
Okrutni su samo prema poznanicima. A najgori prema onima koje vole.
Tako je i on bio okrutan prema njoj, razmišljao je. Kao i ona prema njemu. Nije da su se baš takmičili u povređivanju, ali njihova slabost i kukavičluk, eh!, to su bili izvrsni takmaci.
Prokleti strah od svega što znači i vredi u životu, pomisli. Lako je biti ravnodušan prema nebitnim stvarima. Tu si čak i izvrstan, sjajan, napredan. Zato što te ni malo nije briga za njih. Ono bitno u životu, ljubav, tu sve upropastiš svojom glupošću. Posle prebaciš odgovornost na drugog. To je najlakše. Tako ljudi inače žive, birajući uvek onaj lakši put. Na ovu pomisao on prezrivo frknu. Kao da je otkrio sveti gral životne problematike.
Prokleta odgovornost!, čvrsto je zažmurio psovajući. Treba imati petlju za to. Stisneš pesnicu i zube, pa neka boli. Prihvatiš ono što već odavno znaš, da si prilično zabrljao. U svemu što ti nešto znači. I to je neki korak napred. A ne ovako, sediš sam, naizgled naivan. Večita žrtva, onaj koga niko ne razume. Dođavola i sa tim! Kako čovek i može da bude shvaćen kad sam sebe ne razume. Danas si jedno, sutra drugo. Pa sve iz početka, jer nikako da naučiš da se od sebe pomakneš, pomeriš. Rastrzan između misli i odluka. I sve misliš krenuo si dalje, a ti stojiš u mestu, u svojim grudima, utabavaš jednu istu, dobro poznatu stazu. Stagniraš u životnom razvoju. Pred sobom i pred drugima.
Pogledao je na ručni sat, voz samo što nije stigao. Izgubio je misao, a činilo mu se da je ovaj put nadomak nekog cilja. Promeni.
Ustao je stežući knjiga koju, zadubljen u svoje misli nije ni otvorio. Voz je upravo stigao. Potom je polako napustao prostoriju za pušenje uputivši se ka vozu. Neko ili nešto uvek pokvari trenutak istine.
Obećao je sebi kako će sutra nastaviti započetu misao o promeni. Više ionako ništa ne može da izgubi.
Čuda postoje ako ih sam potražiš. U sebi, dabome.
