7.7
Draga naša trudnice
jel vam bilo muka od tih kolačića sa kokosom?
Muka je bila u čekanju i u nepomeranju sa statusa quo. Koliko je koraka potrebno da se stvari stave u pogon, koliko stepenica gore dole u spavaćici i sobnim papučama? Onih 10 000 sto je prelazila dnevno očigledno nije bilo dovoljno. I 6.7. je lep datum. I hrana je lepa u jednokrevetnoj sobi. I pitanje šta biste za doručak. I osoblje ljubazno. I babice fine. Samo u hodniku gde se mere otkucaji srca sve odzvanja od vrisaka žena koje su u procesu. Oh taj proces. Rekli su joj da je tako samo pred kraj. Seća se infuzije i zemljotresa na svakih 3 minuta. Kad želite da nešto prestane, da samo zaspite i da se završi, kad vas boli grlo i imate blagu drhtavicu. Takav je to proces. Proces u kome mora da se stoji. Tata je tu da pridržava, prinese vodu, kaže nešto utešno. Na svakih sat vremena kažu još samo sat vremena. Voda u kadi je topla, mozda i pretopla, ali to su sati bezbolni, tj podnošljivi. U tom blago nepodnošljivom procesu. Seća se i tri smene osoblja i da su joj babice rekle da im smene uvek traju po 12 sati. Pred zoru blage halucinacije izazvane nekim sredstvom protiv bolova. I kreveta na trenutak u poslednjem trenutku. I tate na podu na improvizovanom krevetu. I doktora anestetičara, dr Beetle koji se pravi kul, a mozda je i stvarno kul jer u poslednjem trenutku spašava stvar i čini da bolovi nestanu. Seća se i premlade doktorke verovatno indijskog porekla, koja predlaže da sve ovo krene drugim putem, ali da se pre toga potpiše jedan papir.
Valjda ne može drugačije.
Sad su već stepenice daleko iza nje, a pored glave monitor i infuzije i naravno doktor Beetle koji sluša utakmicu dok govori sestri da doda anestetik ili šta god da se dodaje u tom procesu.
Seća se i svog hrkanja u sali posle saznanja da je mladunac dobro i tu
