4. poglavlje
Test
Čula je da mame ne smeju da rade stvari koje čine da im bude lakše. Mama je možda super women, akrobata, osteopata/opatkinja, konflikt menadžer, menadžer za stres i bes. Menadžer za tatu i bebu. Ponekad mama gugla pojam „hendlovanje beba” za koji nikad i ne bi čula da nije mama. I eto dok uvežbava taj čuveni hvat, takozvano beskontaktno podizanje bebe na rame za podrig, dok u glavi odzvanja „može to i bolje”, „nemoj lakše nego ispravno”, „možeš ti to”, razmišlja postoji li stvarno telekineza i da to nije možda supermoć mama. Nije, ne, ne ide joj dobro, mora još da vežba, što nije kupila lutku da na njoj vežba, što nije prošla u toku trudnoće onaj kurs za hendlovanje ko sve odgovorne mame, da li će možda bebu da pokvari dok je stavlja da podrigne, što beba ne podrigne, i tako unedogled.
I onda se seti reči babice koja nosi 42 i izgleda ko viking i ponekad puši u autu pre termina, da bebe ne mogu tako lako da se pokvare. A beba čini joj se i bez njenih super moći raste. Itekako raste. I već može već sve što treba. Pritisak je i na bebi, sem što ona nije još svesna da je na testu, da postoje zadaci koja ona treba da reši, da uspe, da prodje te milestones, mama ih zove kamenčiće. Tako su i beba i mama na testu. Mami se i živci testiraju, strpljen spašen ponavlja u sebi.
„Uspećemo mali moj”, ponavlja u sebi, i razmišlja da odustane od edukacije za mame, jer su nekad postojale i mame bez edukacije kako da budu mame. U vežbanju prodje dan, evo već se smračilo i vreme je za noćnu rutinu, hm, koju isto nekad preskoče, pa se beba uspava i bez nje. Odlaze na spavanje, jer i superheroji spavaju, njen mali super-junak i ona super-nova-mama. Super su.
