Pokora mi se sprema beskrajna i ledna,
Nijedna mi vlas više nije čedna,
Ne bole me rebra, ni pluća, ni vena,
Postala sam deo mesečevih mena.
Rasplinula se plazma međ’ nebrojene zvezde,
Pod pazuhom padalice silovite mi se gnezde,
U očima mi sunce gasnulo se sjajno,
Za glavom mi maglina satkala se bajno.
Ali jedno mi samo od srca beži,
Jer život mi pade od svega teži,
Ne bejah damarna, ni živa, ni besna,
Mogla sam više, toga sam svesna.
Velik mi je žal, a petlja premalena,
Šta mi to ne da da život bacim na kolena,
Nego mu služim kao kakav poslušni mrav,
‘Mesto da se borim kao odlučni brav.
Prepuštam se ovom crnilu mirnom,
Uneređenom vasionskom belom svetlinom,
Nek’ nosi me gde zna i ume,
Možda još samo svemir me razume.
