Bije neman kao da je tuđe,
Slezinu mi cepa kandžama od rđe,
Želudac mi pali gnevom bez porekla,
Govorim zlo, reči kuljaju kao reka.
Oduvek smo jedno, ja i ta neman,
I bićemo još dokle nam dozvoli zeman,
Jer ne vidim joj rep i nimalo mi draga,
A voli često da urla mi preko praga.
I grebe uštva, gruba i smela,
Kopa mi rov, na kal sam se svela,
Kroz nozdrve lipti kao krv mlada,
Dok gorka puštam je mnome da vlada.
Ali šta su zenice moje joj krive?
Zašto se one meni i ovakvoj dive?
Bolju sebe njima bih ja dala,
Ali ne znam više ni gde mi je ostala.
Oslepela me, kurva, podlo i muklo,
Ne vidim lepotu, preko kičme me puklo.
Ali vidim nju, vek mi zauvek vija,
Šapnula mi je jasno: “Ime nam je Nemanija.”
