Duhovi

3. poglavlje

Markus je zevnuo. Koji ono beše telefonski broj zdanja Fervju? Spustio je slušalicu dok je pokušavao da se seti. Otišao je da potraži gde ga je zapisao. Spazio je pismo ispred ulaznih vrata i podigao ga. Bilo je to pismo iz policijske stanice.

*

„Zašto mi nisi telefonirala?!“, upitao je Markus svoju suprugu.

Stajali su sa različitih strana rešetaka. Džozefina se nalazila u improvizovanoj zatvorskoj ćeliji unutar policijske stanice u Belfastu. Ta soba sastojala se iz radnog stola za kojim je sedeo čuvar i dežurao, iz ćelije u kojoj je bila Džozefina, i dve stolice za posetioce. Ispod jedinog prozorčića stajale su dve saksije pune zemlje, bez biljaka.

„Imam pravo na jedan telefonski poziv I jedno pismo. Mislila sam da je bolje da telefonski poziv sačuvamo za hitne svrhe”, odgovorila je.

Divio se toj njenoj smirenosti, još od onog popodneva u tornju u Burslem zalivu. Smestio se na stolicu i slušao njenu priču. Prepričala mu je sve što joj se desilo od kad je došla, trudeći se da ne izostavi nijedan detalj, dok je čuvar dremao. Jedan drugi čuvar uveo je Džerija Lojda.

„Džeri, kako je lepo videti te“, rekla je Džozefina. „Kako su krenuli, čudi me da i tebe nisu uhapsili. Ovo je moj suprug Markus.“

Markus i Džeri su se rukovale. Džeri je držao svoj šešir u rukama.

„Gospođa je van sebe. Trebalo je da pošalju nekog ko će joj to saopštiti taktičnije“, rekao je Džeri.

„Slažem se. Ti policajci nisu sposobni ni za šta“, složio se Markus, proveravajući da li čuvar i dalje spava.

“Tražila je da bude sama, pa sam došao ovde.”

“Kod žene optužene za ubistvo?”, pitala je Džozefina.

“Ja znam da vi to niste uradili. Niste takav tip”, rekao je Džeri.

Džozefina se uspravila.

“Mislite da ja ne bih bila sposobna da to izvedem?”

Džeri se zbunio.

“Draga, mislim da je gospodin Lojd pokušavao da kaže kako nam veruje”, rekao je Markus.

“Tako je, gospodine”, složio se Džeri.

Ćutali su.

“Kako si tako smirena?”, pitao je Markus.

“Oh, znam da ćeš me izvući odavde. Trenutno je bitnije da saznamo ko se to poigrava sa Peni Vederbi. Ako to saznamo, ovo drugo će se samo rešiti.”

“Misliš da je ta ista osoba odgovorna za ubistvo tog nesrećnika?”

“Tako to obično bude. Nemoguće je da se sve ovo dešava u isto vreme slučajno.”

“Izvinite”, ubacio se Džeri, “na šta to mislite. Neko je pretio gospođi?”

“Niko joj nije pretio, ali je neko izigravao duha u kući što ju je dovelo do ivice, a plašim se da bi je jedan ovakav događaj mogao gurnuti preko nje.”

“Duha? Ali u kući živimo samo ja, gospođa I mladi gospodar. Ne mislite da bi valjda on…”

“Ne znam, gospodine Lojd. Ne znam, ali Markus će pokušati da sazna. Drago mi je što bar vi ne mislite da je u pitanju pravi duh.”

“Duhovi ne postoje”, rekao je. “Ali odbijam da poverujem da je mladi gospodar odgovoran za to. On nikad ne bi naneo toliku štetu svojoj majci.”

“Moguće je da ste u pravu. Ipak, da sam na vašem mestu, ja bih se vratila da spavam u vaš deo kuće.”

“Razumem. Pa, bolje je da krenem. Ne bih smeo da ostavim gospođu samu mnogo dugo.”

Stavio je šešir I pošao ka vratima, a onda je zastao.

“Gospođa ima veliko poverenje u vas. Siguran sam da I ona ne sumnja u vašu nevinost. Sada je u velikom šoku I mogla bi da kaže nešto što verovatno ne misli. Samo sam mislio da treba da znate”, rekao je.

“Hvala vam”, rekla je Džozefina.

Napustio ih je. Džozefina se naslonila napred na rešetke.

“Proćešljaj sobu njenog pokojnog muža. Vidi ima li nečeg zanimljivog, I probaj da saznaš šta je Peni radila u Americi pre nego da ga upozna. To bi mogao da pitaš Džerija usput. Ubij dve muve jednim udarcem. Oh, pretraži I sobu iz koje se čula muzika, I okolinu prozora u dnevnoj sobi”, govorila je Džozefina Markusu.

“Ne brini, umem ja da sprovedem istragu. Nije mi prvi put”, odgovorio je. “Sad, jesi li sigurna da nisi nešto izostavila?”

“Sasvim.”

“Dobro, onda odoh da opravdam tvoju čast.”

*

Pošto je gospođa I dalje zahtevala da bude sama, Džeri je vodio Markusa od sobe do sobe I čekao ga ispred vrata svaki put.

“Hvala vam”, rekao je Markus Džeriju I ušao u nekadašnju sobu Čarlija Vederbija.

Ništa mu nije privlačilo pažnju, bila je to sasvim obična soba. Pregledao je ormare I komode, zavirio ispod dušeka, potražio ostatke raznih supstanci na podu, nije bilo ničega. Pogledao je kroz prozor. Nije ugledao ništa upečatljivo. Pretražio je fioke radnog stola. Većina je bila relativno isprazna. Ova soba kao da je bila hotelska, a ne da je u njoj živeo ćovek, glava porodice. Pored kreveta nalazila se ručica. Markus ju je povukao nadole, a onda ju je vratio nagore kada se ništa nije desilo.

Ovakav vid pretrage očigledno nije funkcionisao, osim ako zaista nije imalo šta da se nađe. Počeo je da razmišlja van okvira. Ispod kreveta je našao samo debeo sloj prašine. Zatim je pregledao džepove raznih kaputa na ofingerima. U jednom je bila maramica, u drugom ništa, a u trećem je napipao nešto. Bilo je propalo kroz postavu. Posle par minuta gurkanja I nerviranja uspeo je da izvuče to. U rukama je držao flajer za predizbornu kampanju. Radilo se o izborima za gradonačelnika. Slova su već bila dosta izbledela, a sunce trenutno nije obasjavalo sobu, pa je flajer stavio u džep s namerom da ga bolje pogleda kasnije.

“Gospodine Lojd…”

“Slobodno me možete zvari Džeri, gospodine.”

Dvojica muškaraca hodala su dugim hodnikom ka napuštenom delu kuće.

“Čime se tačno bavila gospođa u Americi pre nego da upozna svog muža?”

“Glumom. Bila je član Amaterskog dramskog pozorišta u Filadelfiji. Sećam se koliko je bila uzbuđena što će nastupati u Americi.”

“Filadelfiji? Zanimljivo.”

“Tamo su ona I gospodar živeli pre nego da dođu ovde.”

“Šta ih je navelo da se vrate?”

“Nisam siguran, ali znam da je bilo puno priče o boljoj budućnosti I boljim prilikama za mladog gospodara. On nije bio srećan što su došli, morao je da menja celo društvo. Na neki način saosećam s njim. Nije mu lako zadnjih godina, a nije ni gospođi. Izgubila je jednu ljubav, a sada još jednu.”

“Da li je mnogo pričala o svom novom vereniku?”

“Ona meni ne priča takve privatne stvari, a nije moje da se mešam.”

“Sigurno ste stekli nekakav utisak o toj veridbi.”

“Kada već pričamo o tome, mogu da vam kažem da je sve bilo nekako veštački, ubrzano. Ja nisam video čemu žurba. Brak je obeležen samo parčetom papira, a povlači velike promene sa sobom. Možda je bilo pametnije sačekati još malo, zbog Bobija, ali… nije moje da se mešam.”

Ostavio je Markusa pred vratima sobe sa gramofonom. Ta soba bila je sušta suprotnost prethodnoj. Za početak, bila je puna paučine. Bila je velika I osvetljena suncem. U tom delu kuće nije bilo struje, pa je bila prava sreća što se nalazila na pravoj strani. Prostorija se zasigurno nekada koristila kao soba za dešavanja jer je imala malu binu I veliki broj stolica koje su stajale sklopljene jedna preko druge I stavljene uza zid. Sa leve strane sobe nalazio se mali tunel. Markus je pozvao Džerija u sobu.

“Gde vodi ovaj tunel?”, upitao ga je.

Džeri je ponovo bio zbunjen.

“Zaista ne znam. Ne pamtim ga od ranije. Mora da je to neki ventilacioni odvod.”

Markus je odmahnuo glavom.

“Ventilacioni odvodi imaju poklopce. Ovo je očigledno tunel.”

Sagnuo se I ušao u tunel. Prilikom ulaza naboo se na ručicu, istovetnu kao ona u sobi Čarlija Vederbija. Posle ulaza tunel se širio, pa je bio sasvim prostran za Markusa. Unutra je bio potpuni mrak, pa je Markus bio prinuđen da koristi samo čulo dodira. Na kraju je izbio u neku mračnu prostoriju, dočepao se vrata I otvorio ih. Bio je u još jednom hodniku. Kada je svetlost ušla kroz vrata, video je da je tunel znatno noviji od ostatka kuće. Mora da je naknadno dozidan. Otresao je prašinu sa sebe I, oslanjajući se na svoj osećaj za orijentaciju pronašao je Džerija u susednom hodniku.

“Zaista neobično, gospodine. Zakleo bih se da tu nije bilo tunela, mada je prošlo mnogo vremena od kada se ovaj deo kuće koristio.”

Nastavili su svoj razgovor na stazama oko kuće. Džeri je bio njegov turistički vodič I objašnjavao mu o istoriji kuće I porodice, ali ne porodice Staunton, već Vederbi.

“On se uselio kod nje, a ne ona kod njega?”

“Gospođa je oduvek bila dobrostojeća. Pružili su sebi najbolju priliku za život, u prostranoj kući.”

“A ovaj čovek… Lenard, da li je I on trebalo da se useli ovde?”

“Pretpostavljam da da.”

“Tako dakle.”

Iako to nije rekao naglas, Markus je, razgledajući kuću, shvatio da mu izgleda mnogo, mnogo veće od spolja nego iznutra. Mora da u njoj postoji veliki broj tunela, I to naknadno zazidanih. Upotrebivši reči svog saputnika Džerija, rekao je za sebe:

“Zaista neobično.”

Zašli su ceo krug oko kuće.

“Mislim da ću sada da pregledam dnevnu sobu. Gde je gospođa Vederbi?”

“U svojoj sobi, gospodine. Spava.”

Markus je ušao u kuću.

“Impresivna zavesa. Nikad nisam video ovakvu zavesu, osim u pozorištima.”

Opipao je materijal.

“Odakle se upravlja njome?”

“Ručica je ovde”, rekao je Džeri I pokazao na ručicu u podnožju stepeništa. “Ima još jedna u dnevnoj sobi.”

Demonstrativno je navukao zavesu, a onda je opet vratio ručicu u prvobitni položaj. Markus mu je prišao. Bila je to ista ona ručica koja se nalazila pored kreveta u sobi Čarlija Vederbija, I ista kao ona na ulazu u tunel u sobi sa gramofonom.

“Te ručice u dnevnoj sobi nisu jedine, naravno?”, pokušao je Markus.

“Kako to mislite? Ima dve, jedna je ovde, jedna je u dnevnoj sobi.”

“Ah, u redu, nisam vas dobro razumeo.”

Dakle, I ručice su bile naknadno ugrađene. Neko se petljao sa uređenjem kuće. Markus je klimnuo glavom I ušao u dnevnu sobu. I on je bio zadivljen tom sobom, kao I njegova supruga. Ta dnevna soba bila je kruna zdanja Fervju I predstavlja je ogledalo u prošlost, u vreme kada je cela ova kuća blistala kraljevskim sjajem. Sada je tako samo u dnevnoj sobi. Kada je upio sve komade nameštaja I viktorijanski kamin u svoj mozak, pregledao je okolinu prozora. Oko prozora nije bilo ničeg sumnjivog.

Pošto je bio obavio sve što mu je Džozefina rekla, rekao je Džeriju da bi mogao da ruča uskoro I seo na raskošnu fotelju. Izuo se da opusti noge pored vatre I nagazio na nešto. Osetio je hrapavo pod stopalom. Za nogu mu se bilo zalepilo parče hrapavog papira. Bila je to autobuska karta do Finagija, sa jučerašnjim datumom.

“Džeri, da li je neko iz kuće išao negde autobusom juče?”, upitao je Markus, dok se smeštao za trpezarijski sto.

“Mladi gospodar bio je u gradu ceo dan, pretpostavljam da je on mogao da ode, ali on tamo nikoga ne poznaje. A gospođa je išla u šetnju, ali kada bi otišla do Finagija I nazad ostalo bi joj samo pet minuta za boravak tamo. Ne vidim zašto bi se mučila da ode, ako bi morala odmah da se vrati.”

“Naravno. To bi bilo besmisleno.”

Mnogo toga bilo je besmisleno. Tada se setio onog predizbornog flajera kojeg je držao u svom džepu. Izvadio ga je I pogledao na svetlu. Bila je to priprema pred izbore za gradonačelnika Alentauna, a listu kandidata ponosno je predvodilo ime Barnabija Bramsvorta.