4. poglavlje
Markus je stajao ispred svoje žene, sa druge strane rešetaka.
“Jesu li ti rekli zašto si optužena?”
“Inspektor je dolazio. Trabunjao je nešto o cvetnoj haljini. Taj čovek, Lenard Džojs, udaren je tupin predmetom u potiljak, a moja haljina nađena je na mestu zločina natopljena krvlju. Potpuna ludost! A onda su mi pokazali haljinu. To je zaista bila moja haljina, Markuse. Sigurna sam u to.”
“Nisi valjda mesečarila?”, nasmejao se Markus.
“Prestani da pokušavaš da budeš zanimljiv I budi zanimljiv. Pričaj mi šta si saznao.”
Ispričao joj je detalje iz svoje male istrage. Bila je uzbuđena. Razmišljala je par trenutaka, a onda je rekla:
“Odradio si dobar posao. Sad znamo mnogo više.”
“Mnogo više? Ja baš osećam kao da se malo vrtimo ukrug. Ponovo smo završili kod Barnabija Bramsvorta. Nismo ništa bliži otkrivanju ko je “duh iz Fervjua”, a vreme ide. Kad je suđenje?”
“Za tri dana”, odmahnula je rukom, “imamo vremena na pretek. Za tri dana može zemlja da se spasi od propasti, ako se udruže umovi. Nego, pogrešno to posmatraš. Sada znamo da je neko uzeo moju haljinu iz kofera I odneo je na mesto zločina. Ta haljina nije bila na žici za veš, pa da je neko uzme s namerom da optuži tog nekog za ubistvo. Ne, ovo je bila osoba koja je tražila nešto moje. Ja sam bila meta.”
“Zašto bi ti bila meta?”
“Zato što sam ja ona koja je pozvana da otkrije ko je duh. A sada si ti stupio na scenu. Ne mogu da optuže dvoje.”
“Ako su sposobni da ubiju, ja ih ne bih potcenjivao. Ako se nekim čudom oboje nađemo u toj ćeliji, nećemo imati nikog da radi za nas.”
“Zaboravljaš na Džerija.”
“Veruješ mu?”, pitao je Markus.
“Mislim da on želi najbolje za Peni, a u ovom trenutku nam se interesi poklapaju. Ti mu ne veruješ?”
“Ja sam neutralan. Nije ostavio apsolutno nikakav utisak na mene.”
“Da se vratimo na haljinu, ko god da ju je izneo iz kuće, očigledno ju je odneo autobusom u Finagi. Gde je uopšte to?”
“Na tridesetak kilometra. Džeri mi je rekao. Ali to nije bila Peni Vederbi. Da je otišla tamo, imala bi samo pet minuta pre nego da pođe nazad.”
“Osim ako ju je na stanici neko ćekao.”
“Sada već zalazimo u duboku maštu I neproverene teorije.”
“Možda. Naravno, to je mogao da bude I sin, ali on mi ne deluje kao takav tip.”
Markus se nasmejao.
“Upravo te reči je Džeri upotrebio za tebe, a ti si se naljutila!”
“E pa, ja tako mislim!”, rekla je.
“Ja mislim da ne smemo nikom previše da verujemo. Meni su svi sumnjivi. Jesi li čitala Ubistvo u Orijent ekspresu?”
“Zaista previše čitaš detektivske romane, Markuse.”
Koliko dugo Markus nije čuo te reči, još od kad je provodio vreme sa svojim prijateljem, Timom Šoom. Eto saveznika za hitne slučajeve! Dobro je što se toga setio, za svaki slučaj, ali je bolje da im ne zatreba.
‘ Ostatak dana Markus je iskoristio da otputuje u Finagi, istom autobskum linijom koja je bila označena na karti koju je pronašao. U Finagiju je išao od lokala do lokala u blizini stanice I pitao ljude da li su juče videli Peni Vederbi ili njenog sina. Uprkos njegovim detaljnim opisima, nigde nije dobio potvrdan odgovor. Upotrebio je sve vreme između autobuskih polazaka da se raspituje, odmakao je daleko, pročešljao sve što je mogao, pa je čak jedva stigao na autobus nazad. U autobusu je pitao I vozača I konduktera, ali ni oni nisu videli nijedno od to dvoje.
Lajao je uz pogrešno drvo. Setio se onoga što se dogodilo kada je pretražiovao sobu pokojnog Čarlija Vederbija. Kada potraga nije pružala rezultate, promenio je način razmišljanja, I pronašao trag. To je morao da uradi I sada. Počeo je da razmišlja drugačije. Osvrnuo se. U autobusu je u oba pravca bio mali broj putnika, iako je bilo najprometnije doba dana. Po jučerašnjem popodnevnom oblačnom vremenu teško da bi autobus bio puniji nego što je sad. Zašto ne bi pitao konduktera ko je sve putovao tim autobusom? Onda bi došao do opisa svih ljudi, pa bi sistemom eliminacije mogao da pronađe duha iz Fervjua.
Vozač je tvrdio da ne primećuje putnike, a kondukter je sa žaljenjem izjavio da nije radio u toj smeni.
Kada je Markus sišao na peron, kondukter ga je dozvao.
“Gospodine, eno Sajmona!”, pokazivao je na jednog čoveka u daljini. “On je radio juče, požurite ako hoćete da ga stignete!”
Markus se zahvalio I pohitao da stigne Sajmona. Kondukter je opisao samo troje putnika, i svi su bili muškarci. Stariji muškarci. Upitao je da li je jedan od njih bio ćelav na temenu, a imamo kosu sa strane. Kondukter je odgovorio da nije. U opis se nije uklapao niko od ukućana Fervjua. Ovaj deo istrage doveo ga je u ćorsokak.
Sledeći korak bio je suočiti se sa Peni Vederbi. U njemu je raslo nepoverenje i sumnja prema njoj još od kada ga je Džeri Lojd obavestio da se bavila glumom. Ti glumci i glumice su sposobni da promene tuce ličnosti u sat vremena. Kada je gledao predstave u pozorištu sa Džozefinom, divili su se glumačkim sposobnostima tih umetnika, a sada su ga nervirale.
Markus je pratio Džerija koji ga je vodio ka sobi njegove gazdarice. Ovog puta, zavesa u dnevnoj sobi bila je naučena.
„Sve ovo je jedna velika pozorišna predstava“, kazao je Markus samom sebi, „a mi smo publika.“
Dok su se peli uz stepenice razmišljao je o noći koju će morati da provede ovde. Vreme je prolazilo opasno brzo i Džozefinino suđenje se bližilo. Kome su toliko mogli da se zamere?
Džeri je pokucao na vrata, ušao i popričao sa gospođom Vederbi, a onda se ponovo pojavio.
„Možete da uđete“, rekao je Markusu.
Markus je imao tremu. Nije znao kako da se ponaša prema toj ženi. Da li da joj veruje, ili ne? Ako je stvarno skrhana gubitkom verenika, kako da joj taktično postavi neugodna pitanja i da dobije odgovor na njih? Osećao se kao da ulazi u ring.
Peni Vederbi sedela je u svom krevetu, pokrivena ćebićima. Zaista je delovala ispijeno. Brisala je oči maramicom.
„Sedite“, rekla mu je, još uvek brišući oči.
Markus je seo na jedinu stolicu u sobi. Bila je to još jedna neverovatna soba, sa velikim bračnim krevetom sa baldahinom. Čak je i baldahin bio pun dekoracija. Ceo taj prizor sa gospođom Vederbi u sredini izgledao je kao tužna umetnička slika.
„Gospođo Vederbi, primite moje saučešće“, krenuo je oprezno.
„Hvala vam.“
„Nadam se da vam neće smetati da provedem jednu noć u vašoj kući da bismo rešili ovaj problem sa duhovima. Prespavaću u sobi svoje supruge, naravno.“
„Spavajte gde god želite. Bolje je da ima više ljudi u kući sada kad…“
Spustila je glavu.
„Ne želim da budem potpuno sama.“
„Naravno“, kazao je Markus uviđavno.
Džeri se pojavio na vratima.
„Telefonski poziv za vas, gospodine Brodforde“, rekao je.
„Zar ne može da sačeka?“
„Rekli su da je hitno, gospodine.“
Markus se izvinio gospođi Vederbi i otišao dole da se javi na telefon.
„Halo?“
Sa druge strane čuo je Džozefinin glas.
„Markuse, jesi li to ti?“, pitala je.
Zvučala je uzbuđeno. Odgovorio je potvrdno, a ona mu je iznela jedan vrlo neobičan predlog. Znao je da mora da je bitno čim je odlučila da iskoristi svoje pravo na jedan telefonski poziv. Saslušao je njenu ideju. Kada će ta devojka prestati da ga iznenađuje? Ceo plan mu je ispričala preko telefona.
Vratio se u sobu gospođe Vederbi, kojoj je Džeri na poslužavniku upravo bio doneo čajnik i sipao joj šolju čaja. Zatim je sipao i Markusu i otišao.
Nakon par minuta utešnog razgovora Markus je polako počeo da skreće temu i da prelazi na stvar.
„Mora da je strašno živeti u kući koju opsedaju duhovi“, govorio je.
Nadao se da će mu poverovati da je iskren.
„Strašno je blaga reč. Znate šta je najgore?“
Napravila je pauzu.
„Najgore je to što ja znam da je to Čarli. Sad će mu se ispuniti želja, a i Bobiju. Svi će biti srećniji… osim mene.“
Prva nit počela je da se raspliće sa klupka u Markusovoj glavi. Mala sugestija sa Džozefinine strane otvorila je razne mogućnosti. Formirao je teoriju, ali za sada ju je samo zaključao u fioci. Posmatrao je gospođu Vederbi. Govorila je o Čarliju, a oplakivala Lenarda. Ponovo je obrisala suze, a onda je nastavila:
„Najgore je to što mi je Čarli tako blizu, svake noći, a ne mogu da progovorim s njim.“
Sada je Markus ugledao priliku da izgovori ono što mu je lebdelo na vrhu jezika od kada je spustio slušalicu Džozefini.
„Šta ako bih vam rekao da možete?“
Učinilo mu se da je na trenutak ugledao iskonski strah i izbezumljenost u njenim očima. Možda se samo sunce odbilo od površine čaja i osvetlilo joj oči, a možda…
„Ne budite smešni. Kako bih mogla?“
„Moja žena i ja imamo prijateljicu koja je medijum. Ona ima sposobnost da uspostavi vezu između sveta živih i mrtvih. Mogli bismo da je pozovemo da održi seansu. Sutra uveče, recimo?“
Trudio se da joj ne da da dođe do reči.
„Ona je divna. Dar koji poseduje je… blago rečeno neverovatan. Pružiće vam ono što želite. Razgovaraćete sa pokojnim gospodinom Vederbijem.“
Bujicom reči ugasio je začetke njenog bunta. Postigao je ono što je zamislio. Peni je pristala.
